Slušajući priče, čitajući i informišući se pre porođaja, znala sam da svoju bebu želim da dojim, o alternativama nisam ni razmišljala! Ohrabrujuća je bila i činjenica da su porodilišta sada baby friendly i da je beba sa vama od prvog dana, a tu je i osoblje koje je zaduženo da nam omogući što bolji start dojenja. Međutim, kada je Anja došla na svet, nije sve bilo tako idilično kao što je obećavalo... Tu i tamo bi poneko proverio imate li mleka i to je sve. Kada bi pokušavala da nahranim bebu koja plače, dolazila bi sestra sa flašicom i rečima: Evo, da se ne muči! Nikakav savet niti bilo šta slično nažalost tamo nisam dobila. 😟 Po izlasku se borba nastavila kao i večita dilema: koliko je beba pojela? Da li joj je bilo dovoljno? Čak ni moji bližnji nisu umeli da me usmere i svojim savetima me često odvlačili od mog cilja da uspešno dojim bebu, a sve iz straha da beba ne ostane gladna. Ali bila sam uporna! Borila sam se za svaku kap mleka, tražila savete na internetu, od drugarica, u grupama za podršku dojenju... Sve je bilo podjednako važno: hrana, dovoljan unos tečnosti, odmor (ovo poslednje je bilo najteže postići!). Prvih 40 dana bilo je najteže. Od dohrane su se javljali grčevi, nije htela da pije na flašicu...a ja sam ponekad bila toliko frustrirana da mi se činilo da mi mleka zbog toga ponestaje umesto da bude suprotno. Ubrzo je sve došlo na svoje i pre kraja 2.meseca uspela sam da bebu isključivo dojim. Mojoj sreći nije bilo kraja! Sada ima skoro 5 meseci i jedna je zadovoljna i zahtevna beba. 😊 Svim mamama toplo preporučujem da ne odustaju od dojenja jer je to nešto jedinstveno i posebno, da ne spominjem sve dobrobiti koje ima za bebu! Srećno❤