Moj porođaj je počeo 13.11.2017. da bi se završio hitnim carskim rezom 15.11.2017. Bebac je rocan ali sitniji jer je iz nekog razloga savio pupčanu vrpcu na jednom mestu i sam sebi prekinuo dovod hrane. Rođen je sa 2250.Pukao mi je vodenjak i čekala sam prirodan porođaj. Međutim nisam mogla dovoljno da se otvorim i nakon dugog ležanja i gledanja nekolicinu porođaja poslata sam na odeljenje patologije. Plašila sam se kako će beba sve to podneti jer je vodenjak stalno curkao. Uveče su me stavili na ctg. Bebino srce nije kucalo. Prepala sam se. Brzo su me odveli u porodilište i hvala bogu ctg je radio i beba je bila živa. Bilo je samo do aparata. Opet su me vratili na odeljenje. Nervoza i briga nikad veća. U sredu ujutru beba počinje da gura nikad jace, kažu mi da sačekam doktorku da obavi pregled. Ona u panici kaže pa skoro da nema plodove vode. Vode me u porodilište treći put. Grlić se skupio na 0,25%. Doktorka mi kaže da može prirodno da me porodi ali da ne može da mi garantuje za bebu. Molim je da spase dete i tako završim na hitnom carskom rezu. Sve se završilo kako treba o zovem supruga da mu javim. On presrećan kaže bebac je na neonatologiji kažu nagutao se plodove vode i da ću moći da idem da vidim dete kad budem ustala iz kreveta. To je bilo u 11 h prepodne. Do popodneva sam ustala. Želja da vidim svog sina i pored svih bolova me je podigla. Sutradan odlazim da vidim bebu a doktorka me čeka sa pitanjem šta si mu to prenela. Tada saznajem da mi se beba pokakila u plodovu vodu i to povukla i dobila infekciju, srećom moj mališa je jak. A doktorka me je napala kao da sam mu prenela sidu. Krivila sam sebe za sve sto se dogodilo iako nije bila moja krivica. Dovoljno je poražavajuće bilo stajati pored kreveca svog deteta a da ne smeš ni da ga dodirneš. Vratila sam se u sobu. O kako sam se radovala svakoj poseti beba majkama u vreme podoja. Sve one su bile sa svojom decom i mazile se i dojile a ja ne. Mleko je krenulo bas kada je bilo vreme posete i polako sam se uputila ka neonatologiji da vidim mog žapca. Ta doktorka koja me je napala da sam dete svoje zarazila videla je mleko i rekla mi pa ti možeš da dojiš. Pitala me je da li primam još uvek terapiju, tek sam kasnije saznala da smo zbog njihovog čekanja i beba i ja dobili istu infekciju, rekla sam više ne. Rekla je sestri vodi je u sobu za podoj. Našla sam se u čudu. 30 - ak majki hrane svoje bebe. Neke dolaze od kuće neke su tu u bolnici sa mnom i sve su divne i pune saveta i lepih iskustava i sve uživaju sa svojom decom i onda vreme staje. Sestra ulazi na vrata noseći mog sina. Čini mi se da je vreme stalo da su sve zene nestale da smo na svetu sami ja i moj sin. Imam ga u rukama na svojim grudima, u svom zagrljaju. Nema vise ničeg lošeg i secanju samo novi i jedini momenat ja grlim svoje dete, ja ga dojim. Posle puštanja kuci i svih stresova nakon 30 dana sam izgubila mleko. On je bio suviše mali da bi mogao da vuče pa sam mu davala preko flašice sve sto bih istisnula. Pedijatar je rekao da mora dohrana. Mislila sam da sam loša majka sto nemam mleko za svoje dete ali u razgovoru sa drugim ''saborcima'' i doktorima i dohrana je ok ali nema antitela. Moj bebac sad napreduje polako, rastemo i otkrivamo svet ali ovaj trenutak koji sam sa vama podelila nikad neću zaboraviti.