Uh... kad se sada vratim na početak svoje priče o dojenju i deluje mi bas tako lepo. Bilo je veoma teško krenuti i uspeti svu tu borbu sa bolnim bradavicama, ragadama, sa nedoumicom ima li dovoljno mleka, da li je bebi dovoljno i sl. Ali sam uspela i sada sam jako ponosna na sve to.
Svaka priča o dojenju je priča za sebe. To je jedna divna bajka, jedan divan spoj majke i deteta. Ne postoji ništa na svetu sto može zameniti taj nežni dodir, to milo mljackanje i zvuk disanja bebe tokom dojenja.
Kada je prošao taj prvi, kobni mesec i uspostavila se normalna laktacija, izmuzavala sam pri svakom novom podoju, pri svakom novom zagrljaju tih malih ručica. To su čarobni momenti kada sam imala utisak da je ceo svet moj kada zagrlim svoju bebu. Oba deteta sam dojila godinu dana. Zaista je divno iskustvo, pre svega dragoceno za zdravlje deteta i nikad ga se ne bih odrekla.
Bilo je tu i manje lepih strana, besanih noći, umornih ruku i glave koja sama pada ali vredelo je... Zdravlje moje dece je moje najveće bogatstvo zato i nikad nisam razmišljala u pravcu ne dojenja.
I sada kada su već malo porasli, rado pronalaze spokoj tu na mojim grudima. Ostalo je to mesto kao njihova mirna luka i carstvo sigurnosti i spokojstva.
Zaista je divno iskustvo bilo i svakako bih opet isto uradila.