Porođaj se bližio, verovala sam da će sve proteći u najboljem redu. Tako je i bilo, postala sam mama predivne devojčice. Moj anđeo je stigao deset minuta pre ponoći. U sobi sam bila smeštena sat vremena nakon carskog reza, bila sam budna, dežurna sestra mi je govorila da odmaram i spavam. Nije mi polazilo za rukom da sklopim oči, pogled je bio uperen prema mojoj devojčici. Oko 5 sati ujutro, prvi put sam podojila svoju princezu. Prva dva dana je sve bilo divno. Trećeg dana, u tom trenutku činilo mi se kao da je jedan od najgorih u mom životu, mleko je nadošlo, grudi su postale kao kamen... Dolaze sestre koje rade prvu smenu i samo govore:" To mora sve napolje". Razmišljam kako, rešenje se u tom trenutku ni ne nazire. Celog dana sam se mučila, ništa nisam postigla... Uveče, tada mi se tako činilo, kreće pakao, u pomoć pristižu dve sestre i nakon masaže, dolazi olakšanje. Predstojala je neprospavana noć, zbog koje ne žalim ni trenutka. Moja mala princeza je ubrzo pomagala svojoj mami. Svakog narednog dana je bilo sve lakše. Za par dana moj anđeo puni deset meseci, uživamo još uvek u dojenju.