Bio je to februar mesec, kada su se na testu pokazale dve crte. Sreća, strah sve se pomešalo. I napokon svanuo je dan 9. oktobar kada sam rodila moju princezu. Ona je moje drugo dete, moja četvrta trudnoća (imala sam 2 spontana) i ona je prva beba koju dojim. Ja sam mama koja se plaši, ja sam mama koja ima strahove, ja sam mama koja nije želela da doji. Ona je rođena sa željom da bude uz mamu, ona je ta koja je odredila da ću dojiti. Prvih dana bila sam srećna, nije bilo tu ni straha ni anksioznosti samo velika količina sreće i ljubavi. Nikada se nisam osećala tako povezano sa nekim, nikada nisam osetila tu vrstu sreće i bola, na početku dojenje i te kako boli. A onda nastaje osećaj mira i blagostanja, onaj osećaj kada nestane sve, svaki strah zameni samopouzdanje, svaku bol zameni sreća, svaki negativni osećaj zameni ogromna količina ljubavi i bliskosti. Plašila sam se da neću moći, da će me moji strahovi nadvladati, da će me gubitak voljene osobe pokolebati. Ali je uspela da me ubedi u suprotno, ona koja se tek rodila znala je kako da mi pomogne, znala je šta treba da uradi da me potpuno promeni. Ona zna bolje od mene, ona je moja beba, moja sisalica koja uspešno sisa već 6 meseci i ne prihvata drugu hranu. Ja sam ta koja je ponosna na sebe, na nju, ja sam ta koja krišom likuje kada odbija hranu i želi samo da sisa, ja sam ta koja će biti mnogo tužna kada prestane da sisa... Ja, koja nisam želela da dojim.