Moj sin je rođen mesec i po dana ranije. Prvih 7 dana svog života proveo je u inkubatoru... Hranjen je brizgalicom preko sonde. Ali mojim mlekom 😊 Izmuzala sam se na svaka tri sata i nosila u intenzivnu negu da mu daju. Bila je to prava muka. Ručno izmuzanje je bilo naporno i veoma frustrirajuće. Mleka još uvek malo, a ja nisam znala da je i to malo bilo dovoljno. Dojke su se stvrdnule, bile vrele, crvene i bolne. Srećom zatekla se tu jedna divna medicinska sestra koja mi je pomogla da "razradim" bradavicu i sa masažom dojki i psihički me "podigla". Objasnila mi je da je normalno da mleka ima malo u početku, da ne brinem. I zaista, mleka je bivalo sve više. Prvo je bilo žute boje, pa je sve više išlo ka beloj. Sedam dana sam svojoj mrvi nosila mleko na svaka tri sata. Nije bilo lako. Osmog dana su mi ga doneli na podoj. Bilo je pitanje da li će odmah prihvatiti dojku. Srećom jeste. Prvo je sisao slabije, ali kako je jačao, snažnije je vukao i bolje i više sisao.
Dojenje je jedna divna stvar. Nije sve lako, pogotovo u početku, ali treba istrajati. Vredi truda. Poseban je i neopisiv osećaj držati dete u naručju, na dojci, grliti ga, maziti, štititi...davati mu najbolje 😊