Trudnoća. Porođaj. Baby friendly okruženje. Prvorotka. Priča zapravo počinje kao horor, koji sam snagom volje transformisala u predivno iskustvo dojenja. Na samom početku sve mame uglavnom žele da doje. To je prirodno. I uglavnom moderne mame zaista imaju teorijska predznanja. Dok ne dođe malo stvorenje potpuno zavisno od mame. Svojim okicama gleda u svoju mamu kao jedino poznato stvorenje. Pred tim sam pogledom suze ronila obećavajući okicama da će se mama izboriti za dojenje. Te okice su vredne svakog bola, svake muke, ragada, mastitisa. Ja sam mesec dana trpela bolove pri svakom podoju, u nadi da će se sve stabilizovati. Tri puta je mleko prestajalo, pa sam ga "oživljavala". Od tada, imam psihološku potrebu da pijem fitolat, da se nađe u torbi, za ne daj Bože. Dva puta sam imala mastitis, noćima se izmuzavala, masirala. Svaki težak momenat se prevazilazio kada bih videla moju dragu ćerku. Onu zbog koje sam ja postala bolja osoba. Onu pred kojom imam neograničenu odgovornost. Onu zbog koje nema odustajanja. Onu od koje nema odustajanja. Borile smo se zajedno... plakale smo zajedno... Nikada neću saznati da li je ona plakala jer nisam imala dovoljno mleka ili jer sam ja uznemirena i tužna, nesigurna u sebe, u svoje majčinstvo. Nakon što sam drugi put prošla kroz mastitis, nakon svih primljenih inekcija, beba i ja smo pobedile. Dojenje je profunkcionisalo kako treba. Zasijale smo, uspostavile smo naš ritam, postale smo pravi tim. Došla je i prva kontrola pedijatra, solidan napredak. Osećala sam se prvi put kao heroina. Sam svoj heroj. Nisam odustala od najvažnije bitke. Telo je počelo da se opušta, shvativši da ume da odgovori potrebama svog malog abonenta. Mamina menza je uspevala da proizvede potrebne količine mleka. Dani su prolazili, ćerka je rasla i rasla, usvojila je naviku koja je poza za dojenje pa se sad smeška kad se stavlja na bok jer zna šta joj sledi. Obožava da sisa! Priča svojoj siki, rukicama je mazi, okicama gleda svoju mamu dok sisa, voli da se mazi dok se doji. Neprocenjivo. Nema te igračke, benkice, kolica koja možemo priuštiti detetu da pokaže toliku dozu sreće i spokoja. Dojena deca su mnogo više vezana za svoju majku. Kao da nam daju počast sto smo im omogućile da uživaju u potpunosti u svojoj mami. Kažu, cena dojenja je neprospavana noć. Ali, koja je nagrada za taj mali ustupak! Beba ne zna za drugo nego za siku, zato mama zaista mora biti borac i prevazići početničke greške kako bi uživali u dojenju. Dojiti svoju bebu je poseban osećaj za svaku mamu. Osećaj koji mami daje sigurnost, samopoštovanje, sreću. Zato dojenje mora da pobedi. Nema odustajanja, nema alternative. Za njega se vredi boriti do poslednje kapi mleka. Jer, jedno malo biće će biti zahvalno, iako nemoćno da to kaže. Moja ćerka sada ima četiri meseca, po kilaži je previse napredna za svoj uzrast, voli da siki, a mama obožava da doji. Osećaj kada vidiš koliko tvoja beba napreduje samo zahvaljujući tvojoj snazi volje da prebrodiš loše dane donosi posebnu ispunjenost da je vredelo. Zaista sam ponosna na sebe što sam bila borac kada je trebalo, na jednom od najvažnijih frontova u životu svoje ćerke. Učinila sam svoj život potpunijim za predivno iskustvo. Učinila sam ćerkin život lepšim i lakšim u momentima kada joj je sigurno bilo najteže. Dala sam joj sve što sam imala. Zato sada uživam u plodovima ogromne ljubavi i povezanosti uz zelju da dojim sto duže. Do poslednje kapi mleka.