Ovo nije neka posebna priča, ni posebno zanimljiva, a ni dugačka. Ovo je priča o strepnji, neizvesnosti, bolu, suzama i ljubavi iznad svega. Rodila sam prvo dete čvrsto ubeđena da znam sve, da sve sto sam pročitala u trudnoći i čula od zena može da bude dovoljno da sve bude u redu. Šta je problem dojiti, staviš bebu na siku i gotova stvar - mislila sam. Posle teškog porođaja još teze sam se oporavljala, ali dojenje je bilo nešto sto se podrazumevalo. Šokirala me činjenica da dojenje boli, da mleko ne dolazi tako lako, plakala sam sto mi je bebac već drugog dana napravio rane koje su krvarile jer mi niko nije objasnio kako bebu da namestim. Suze su bile na stalno prisutne, boli, teško je, mleko neće da krene, beba je gladna vrišti i pored mene žive i zdrave pije mleko na flašicu. Dajem joj –formulu - i izgovaram to kao da je nešto jako gadno. Mnogi su me ubeđivali da je to u redu, neki su osuđivali sto se ne trudim da količinu mleka povećam. Jela sam kao mećava, ugojila sam se vise za vreme dojenja nego za vreme trudnoće. Pila sam velike količine mleka, a bebac nije prestajao da vrišti jer je bio gladan. Nakon dva meseca mleko je jednostavno stalo. Kada se to dogodilo osetila sam samo olakšanje jer sav bol i muke prestaju, a onda i stid zbog tog olakšanja. Kada sam saznala da sam ponovo trudna, celu trudnoću sam se plašila tog početka dojenja, lose iskustvo prvog puta me je plašilo, stalno sam razmišljala o mleku i tome da li će beba biti gladna i kako ja na to mogu da utičem. Kada sam se porodila 24 sata mi nisu doneli bebu na podoj, plašila sam se, šta ako mleko ne krene, šta ako bude isto kao i prošli put. Prvi kontakt sa bebom za mene je bila strepnja, da li sam dovoljno dobra majka ako ne budem mogla i nju da dojim, da li sam zaista ja kriva za nestanak mleka, ali i neopisiva zelja da sve bude u redu. Bol je bio manji, suza skoro da nije ni bilo, a rane sam sad već znala kako da sprečim. Danas sedim uveče i uspavljujem svoju devojčicu i ona traži da sisa da bi lepše zaspala i ja joj popustim svaki put. Muž kaže da sam je razmazila, ja se samo nasmejem i kažem "Ko će ako neću ja, ti ne možeš da zamisliš koja je ovo sreća."