Pre sedamnaest meseci rodila sam drugo dete, i nigde kraja našoj sreći. Moja Milica je posle pet i po godina dobila brata. Sve je proteklo u najboljem redu, beba krupna, zdrava, a mleka u izobilju na moju veliku sreću. Dojila sam ga kad od je zatražio, u porodilištu smo važili za najsrećniji bebu i mamu. Moja beba nikada nije zaplakala zato što je bila gladna, i medicinsko osoblje uzimalo nas je za primer, kako treba da se ponaša majka koja želi, i hoće za svoju bebu samo najbolje, tj. da je doji. Nije mi bilo teško da još u šok sobi, odmah po buđenju iz anestezije (rađen je carski rez), zatražim svoje dete na podoj na svaka dva sata, a molila sam sestre ukoliko primete da je gladan i ranije da ga donesu. Bili smo presrećni, izašli smo peti dan kući, i naši rituali maženja prilikom svakog podoja nastavili su se i kući. Činilo mi se da me gleda pravo u oči dok se hrani mojim mlekom, a ja sam upijala svaki njegov pokret, dodir, verovala sam da ćemo tako uživati mesecima. Super je napredovao, a ja sam iz dana u dan imala sve veći motiv i potrebu da budem istrajna u tome. Kako su dani prolazili, bila sam sve umornija, trudila sam se da i moje prvo dete Milica ne bude ni u kom pogledu zapostavljena, dok Nikola spava, igrala bih se sa njom, mazila je, vodila i dovodila iz vrtića. Pokušavala sam da budem i dobra supruga, da i mužu poklonim pažnju, da zaokružim Nikolinim dolaskom na svet jednu celinu koja se zove Srećna porodica. Uspevala sam u tome, ali sam zdravstveno bila sve lošije, tako da jedne noći u toku podoja osetila sam kako mi leva strana tela trne, da se borim za dah, panika i strah za decu, mislila sam da ću umreti. Probudila sam supruga i na njegovo insistiranje otišla sam na Hitnu gde su mi izmerili nenormalno visok pritisak. S obzirom da sam zdravstveni radnik, znam šta to znači, i u momentu se moj svet srušio. Dr mi je predložio da ujutru posetim ginekologa i kardiologa ne bi li mi dali terapiju koja ne utiče negativno na dojenje. Znala sam da je to nemoguća misija, zaista tako je i bilo. Oba lekara su se sutradan složili da momentalno moram prekinuti dojenje, da moram započeti lečenje, a svi ti lekovi prelaze u majčino mleko i nepoželjni su za bebu. Ni danas ne znam kako sam to preživela. Kupila sam u apoteci terapiju, došla sam kući, uzela mog Nikolu u naručje, i poslednji put ga podojila. Znala sam da nemam izbora, da moram da se lečim, njemu i Milici treba zdrava majka dalje kroz život.
Evo i sada, dok pišem ove redove, plačem, jer to je najtužniji momenat u mom životu. Nikola je prešao na adaptiranu mlečnu formulu, teško se privikao, a ja sam patila, i dan danas patim i žalim što se naša priča o dojenju ovako tužno završila.
Mama Jasmina