Pišem vam priču o dve vanilice i jednoj mami, koja je sa prvim dojenjem shvatila koliku privilegiju ima jedna žena, kada svoje dete može da stavi na grudi, hrani, a ono zbog toga raste. Sada... ne znam šta tu vise raste.. Da li vise raste dete ili ljubav ili povezanost ili bliskost... Možda nekad fizički nije bilo ugodno, možda mi je nekada zbog toga falilo malo sna, ali sam uvek osećala ogromnu ljubav i zahvalnost kada mi ta mala ručica dodiruje lice i kada me te krupne okice gledaju kao da govore ,,Mama pa ovo je bas ukusno!'' Pa se onda pravim vazna pred tatom, kako on to ne može.. A kad se samo setim koliko utehe sam pružila dojenjem, koliko zaustavljenih suza, koliko prestanka bola.. Pisala bi vam ja još, nego imam jedan glasan poziv iz kreveca. Dojite mame ulazite u svoju sreću!