Nakon porođaja carskim rezom, beba je imala problema sa disanjem, zbog čega mi je tri dana nisu donosili na podoj. Dok su ostale mame u sobi dobijale svoje bebče na tri sata, ja sam plakala i bila zabrinuta i tužna zbog svoje bebe. Trećeg dana je došla pedijatrijska sestra i rekla da mogu da se izmuzem u sterilnu bočicu i da će to odneti mojoj bebi da popije. Odmah mi se promenilo raspoloženje. Svaki put kad donesu bebe ostalima, ja počinjem ceđenje sa neverovatnom snagom, upornošću i srećom jer sam svesna koliko je vazno majčino mleko, posebno u prvim danima života. Kada je kroz par dana bebici bilo bolje, konačno sam dobila zeleno svetlo da je dojim. Stavili su mi je na krevet i čim joj se dojka našla u ustima ispružila je svoju malu šaku. Ja sam to primetila i stavila prst na njen dlan. Ona ga je stegnula i tako ga držala dok je sikila. Isto se desilo kada sam je prebacila na drugu dojku. Nisam mogla da verujem kakva se povezanost dešava između nas. Nisam skidala osmeh sa lica od sreće. Imala sam utisak da sam najvrednija, najvažnija zena na svetu, jer dajem hranu tom malenom biću. Neverovatno mi je i to da je sama stvorila taj kao uslovni refleks, a tako je mala. Prvih par dana kod kuće smo joj morali dodavati dohranu, dok meni nije lepo krenulo mleko. Kada smo joj davali flašicu sa mlekom izostalo je pružanje rukice. Inače, držanje za prstić se nastavilo, i dan danas svaki put kada otpočne dojenje ona pruža šačicu i čeka da me uhvati.☺