U decembru 2016. sam rodila moje prvo dete. S obzirom da sam ceo život imala vece grudi, svi su znali komentarisati kako mi dojenje nece biti teško i da ce moja beba ko od šale sisati. Koliko su samo pogrešili. Prvih dana u porodilištu jedva da sam par puta uspela na kratko da je podojim. Od onolikih grudi, jedino što sam imala je veća količina mleka koja mi je uzrokovala upalu,a moja halapljiva beba nije imala previše strpljenja da pomogne mami da se razrade mlečni kanali. Uz sve to još smo imali problema sa bradavicama koje nisu bile dovoljno izvučene da bi beba mogla da vuče. Uz ogromnu pomoć sestre sa laktacije, jos veću upornost i tvrdoglavost, pumpicu za grudi, uporno mazanje kreme za ragade i konacno upoznavanje bebe i mene, uspeli smo da funkcionišemo. Punih godinu dana moja beba je sisala na veštacku bradavicu, ponekad moje mleko pila i iz flašice i izrasla u pravu curicu. Dojenje je za mene na početku bilo jako teško, ali neopisivo lepo uprkos svemu. Nakon što smo prevazišli početne probleme, jedino što sam osećala je ponos i predivna povezanost sa mojom curicom.
Zato savetujem svim novim mamama da pre nego što odustanu budu sigurne da su sve pokušale i da budu uporne, jer taj pogled koji beba uputi dok sisa, taj osećaj da si ceo njen svet, ništa ne može da nadoknadi.