Onog momenta kad sam saznala da sam trudna mislila sam da se ne mogu osećati posebnije. Konstantno sam mazila stomak iako se još ništa nije naziralo. Uz meseca u mesec iz avanture u avanturu moj život je dobijao drugačiji smisao a osećaj koji je titrao u srcu kad god se moja srećica mrdne prosto je bilo nemoguće opisati. Tek kad sam se porodila i kad sam je videla, shvatila sam da sam ceo svoj život samo nju čekala. Zaljubila sam se u to roze, debelo bebče do ušiju ;) Dojenje je srećom išlo lako.
Od prvog minuta njenog života znala je kako da uhvati dojku, i zaista nikakve probleme nismo imale. Iz meseca u mesec, moja curica je rasla, jačala, ali ti momenti kad smo nas dve same, povezane, činili su kao da sve oko nas stane, kao da smo same na svetu. To je bilo nešto naše. Nase vreme. Momenti kad sam je gledala usnulu kako na mojim grudima drema. U tome smo uživale, ja sam bila njen dom, njena sigurnost, njena hrana, njen oslonac, njena mama. A ta titula nema cenu. Biti mama je nešto najlepše na svetu, a biti bas njena mama je privilegija.