Moja prva priča o dojenju počinje 2012. godine kad sam se prvi put porodila, prevremeno. Moja prva devojčica rodila se osam nedelja ranije... pojavio se zdravstveni problem u trudnoći i moralo je tako biti, frka, hitan carski rez, beba samo kilogram i nešto ali apgar skor gotovo najbolji, ali strah šta će biti sa njom iz dana u dan... iz porodilišta u bolnicu, na neonatologiju, u inkubator.
Kontakt kože majke i bebe nije se dogodio. Nisam mogla zamisliti da će me to snaći. Treći dan od sekcije, grudi počinju da se spremaju za nešto što je trebalo biti najljepše u životu... i bilo je, ali posle nekog vremena.
Grudi sve tvrđe i punije mleka, postaju bolne, moja beba neće sisati, ne može... sa upaljenim grudima izlazim iz porodilišta, mleko samo curi iz mojih grudi tvrdih kao kamen, plačem od bolova i tuge što beba nije sa mnom.
Spasava me žena koja mi je tvrde grudi masirala i cedila nekoliko dana, nastaje veliko olakšanje, kupljena je i ručna pumpica koju koristim i izmuzam se, kod moje devojčice idem kad izvadim konce posle carskog, do tad samo posete. Pored svog bola, straha, mojoj sreći nema kraja kad sam došla da budem sa njom u bolnici, silazim svaka tri sata da se izmuzem pumpicom i da moja beba dobije moje mleko a ja barem malo da budem kraj nje, barem preko mleka da se povežemo.
Moje izmuzanje traje šest nedelja, nije bilo lako, mnogo puta sam se plašila da li ću izmusti dovoljno mleka za moju bebu... i napokon stižemo kući. Moja hrabra mrvica počinje da siki, osećaj je čudesan, ništa lepše nisam doživela, moja beba sita i zadovoljna, ja presrećna. Konačno smo povezane kako treba. Ona lepo napreduje, i sisala je skoro dve godine. Bila sam zaista srećna ali i ponosna na sebe, jer nijednom nisam pomislila da odustanem od toga da je ne dojim, mada nije bilo lako, najiskrenije.
Nedavno sam postala mama još jedne devojčice koja sisa još uvek. A ja sam ponosna na sebe i presrećna što je tako i što sam svojoj deci uspela pružiti tu blagodet prirodnog imuniteta i što sam imala i sad imam najdivniju vezu sa svojom bebom...