I pre nego što sam ostala u drugom stanju, znala sam da ću dati sve od sebe da dojim svoju bebu. Bio je oktobar 2015. Mojoj majci su dijagnostifikovali kancer dojke i, iako sam redovno išla na preventivne preglede, morala sam odmah da zakažem novi. Ništa strašno, moje dojke su samo bile pune kalcifikata, ništa alarmantno ili uznemiravajuće. Dobila sam savet da se redovno javljam.
Novembar je stigao i ja sam saznala da je željena beba na putu. Radost – neopisiva. Cela trudnoća je bila uredna, bez većih komplikacija. Vukan se rodio u julu, četiri dana nakon termina. Bebu sam dobila posle dvanaest sati i bili smo spremni za prvo maženje, za prvo dojenje. On je moja prva beba i, osim radionica o dojenju koje sam posećivala tokom trudnoće, nisam imala nikakvih iskustava sa dojenjem. Neiskusna majka dojilja – prvi podoj i odmah ragada. To me nije sprečilo da nastavim. Nakon kolostruma, krenulo je da nadolazi mleko. Dosta mleka. Savete sam oberučke prihvatala. Dojila sam lepo, izadajala kad treba, nikakvih problema nije bilo. A onda je Vukan kako je rastao, počinjao jače da vuče, mnogo jače, što je bilo i normalno. Bol, neverovatan bol ne samo u bradavicama nego kroz celu dojku, iako sam ja žena koja ima veoma visok prag bola. Trpela sam bolove i kad mi je u petom mesecu trudnoće krenuo kamen iz bubrega. Ovaj bol bio je mnogo jači. Mislila sam da verovatno ne radim nešto kako treba, da bebu ne postavljam pravilno na dojku, da ne sisa kako treba. Sve sam pokušavala. Ali ništa nije umanjilo bol. Mnogo puta sam pomislila da ću odustati, da nemam snage da izguram do kraja, da beba oseća moju nervozu. Ali svakog dana sam bodrila sebe i bila srećna nakon još jednog dana koji se završio, a ja dojila svoju bebu. Posle tri meseca, bol je počeo da jenjava a ja sam zaista počela da uživam u dojenju. Kada je Vukan napunio šest meseci otišla sam na kontrolu dojki. Nakon razgovora sam mojom doktorkom osetila sam se veoma srećno jer sam saznala da je put koji sam prošla bio neminovan. Mleko je prolazilo kroz kanale koji su bili puni kalcifikata, zato je bolelo. Zato i sada povremeno boli.
Već deset meseci dojim svog sina. Osećaj je neopisiv, neverovatan i presrećna sam što sam, i pored velikih muka, uspela da istrajem u svojoj želji za dojenjem, jer nema boljeg za moje dete. Nadam se da ću moći da dojim svako sledeće dete koje rodim.