Tog 12. septembra, jutro je bilo najduže. Bolovi koji već na pola sata opominju. Opominju i poručuju: Spremaj se! Vreme je! Stiže Helena.
Pakujem potrebne stvari za bolnicu i idem. Idem da rodim svoje prvo dete. Maminu princezu koja cele noći opominje, čudno se vrpoljeći u stomaku, govoreći da je vreme. Već umorna od bolova, zaboravljam par potrebnih stvari ali sa osmehom i leptirićima u grudima, odlazim u bolnicu.
Svih devet meseci, dok smo disale zajedno Helena i ja, čitala sam o povezanosti majke i deteta, o ne neraskidivim vezama za ceo život. Razgovarala sa majkom i sebično prikupljala informacije i savete, slušala je o dojenju, o tom divnom osećaju. Znala sam da ću i ja da dojim svoje dete, dugo.
Vreme prolazi. Dan je sve duži a vremena sve manje. Vreme je. Kontrakcije sve češće, šetam, slušam savete babica, šetam, šetam, čekam, šetam...
Bojim se. Srećna sam. Smejem se. Plačem. Boli. Smejem se. Ne znam šta me čeka. Jedva čekam. Smejem se. Opet boli. Slabija sam. Umorna.
Deset minuta do jedan, za mene odavno prošlo podne. Gotovo. Rodila se Helena. Uspela sam. Izdržala sam. Mama je bila u pravu, nije bilo tako strašno. Helena plače, jedva. Glasić tanan i umoran. Umorna je i mama. Pogledom mi govori: mama, najzad sam te upoznala. Cujem te već devet meseci, znam kako dišeš, ritam tvog srca, čujem kako se smeješ i plačeš ali ti tek sad vidim lice. Imam plave oči kao i ti. Sviđaš mi se mama!
A ja? Moji osećaji?! Taj ponos koji sam osećala nika pre nisam iskusila. Tu sreću, radost, uzbuđenost, strepnju, sve je vilo novo i prenaglašeno. I ti se sviđaš mami, zlato majkino lepo!
Vreme je za prvi podoj. Nespretno dajem detetu, nespretno ono hvata i ispušta dojku. Učimo se obe. Mučimo se obe. Opet i opet prinosim dojku. Sestre me obilaze, proveravaju da li je krenulo mleko, masiraju, savetuju. Boli. To mi mama nije rekla. Boli puno. Pune grudi mleka koje nikako da krene.
Helena je gladna ali joj se mnogo spava. Budim je da opet proba da sisa. Žmuri i kao malo mače njuška i pronalazi dojku. Hvata je! Jeej, uspela je, uspele smo! Posle samo nekoliko sati, moje dete sisa. Srećna sam. Mnogo sam srećna!
Naša priča o dojenju tek počinje. Odlazimo kući, grlimo se i mazimo. Uživamo jedna u drugoj. Dva sata prodje kao tren, vreme je za podoj. Opet spavanjac. Opet podoj. Savanjac. Podoj. Savanjac.
Prve kontrole, dodala par stotina grama, jeej uspele smo! Spavaj, sisaj, spavaj, sisaj bebo mala. Dan za danom, kilogram za kilogramom i malo smo porasle. Počinjemo da jedemo čvrstu hranu ali i dalje sisamo.
Obožavala je da sisa. Kad ne znamo šta ćemo, mama doji dete. Nekad i češće, nekad po pravilu, nekad bez pravila... Nekad u tišini, u samo našoj tišini u uglu sobe, nekad u parku, kaficu, kolima, livadi... U totalnoj galami. Da, dojila sam dete kad god je bilo gladno, bez obzira gde se nalazimo, uostalom, to je najveća prednost dojenja: uvek sveže i toplo mamino mleko. U bilo kom trenutku, bilo gde.
Uživale smo. Moja Helena i ja. I rasle.
Helenu sam dojila osamnaest meseci. Prestajale smo lagano, postepeno i po dogovoru. Nije bilo lako. Znala sam da će mi nedostajati ta bliskost, čar dojenja koju mama i beba stvaraju. Ti naši trenuci, samo naši.
Plašila sam se i razmišljala kako ce Helena da prihvati odbijanje. Kako ću ja prihvatiti tu promenu?! Bilo je teško za obe. Znala sam da smo korak dalje, da rastemo. Obe. Helena bukvalno a ja?!
Ja sam rasla u drugom smislu. Kao majka, ponosna na nas sto smo to zajedno i uspešno uradile. Gledale se i upijale jedna drugu pogledima, u uzajamnoj milini, u magiji koju samo majka i dete mogu da stvore. Rastem i dalje. I uvek ću. Rastem za moju Helenu, za nas. Rastem i učim od nje.