Čitajući ostale priče, čini mi se da su se skoro sve mame mnogo mučile sa dojenjem. Ja ne mogu da kažem da jesam, osim bolnih bradavica i ragada prvih nedelja, druge muke nisam imala. Kod mene je to išlo tako lako. Iako,dok se nisam porodila, nisam imala neki poseban stav o dojenju, kod mene se to nekako podrazumevalo. Da moram da dojim bebu. Imala sam sreće, kad sam se porodila sa prvom ćerkicom, sestre u bolnici su me obilazile svakih sat-dva i pomagale oko dojenja, stavljale bebu, proveravale nas, pratile. Kad smo došle kući, patronažna sestra je isto pomagala oko dojenja, pričala, objašnjavala, podržavala, podstrekivala. Beskrajno sam joj zahvalna na tome, puno mi je pomogla.
Bilo je nešto i do mog stava. Nisam sumnjala u sebe, količinu i kvalitet svog mleka. Znala sam da ga ima dovoljno i da je dobro. Beba je htela da sisa. Na sekundu nisam poklekla ili pomislila na to da joj možda dam AD mleko, i ponosna sam na to. A tek odlasci u savetovalište i saznanje da moja bebica napreduje po 1 kg mesečno samo od mog mleka, e to saznanje tek budi ponos, daje podstrek i ispunjava srećom! I tako, uspešno sam dojila prvo dete 14 meseci.
Sa drugim detetom je već sve bilo lako, znanje i iskustvo je bilo tu, bez ikakvih problema je sisala do 14.meseca.
A sa trećim je tek lako! On je dobra beba koja voli da sisa, lepo napreduje, pred nama su mnogi meseci dojenja. A mislim da će vam sve reći ovaj osmeh zadovoljstva nakon završenog podoja...
[url=https://postimg.org/image/iw4zrffaz/][img]https://s9.postimg.org/aqmxt9r27/DSC_0321.jpg[/img][/url][url=https://postimage.io/]image hosting no sign up[/url]