Ehhhh kad se samo setim,i sada 5 meseci nakon prestanka dojenja sa uzdahom se setim tih prvih dana..
Manja je bila moje cetvrto dete. Po izlasku iz porodilista bila sam spremna na sve,mislila da znam sta me ceka i da imam kakvo takvo iskustvo bar sto se dojenja tice. Ali... nije bas bilo tako.Zapravo nakon par dana shvatila sam da ja ustavri ne znam nista i da je pred nama tezak i dugacak put.
Ona mala,nejaka,uspavana ne zeli da da sisa ili povuce par puta i zaspi,i spava,spava sve dok je ja ne probudim za sledeci podoj.. a i to budjenje bilo je mucno,dugo i tesko. Posle 15 dana na kontroli beba nije dodala ni gram. Panicim.. ne izgleda lose,ima mokre pelene,spava,malo jeste zuta ali je ok,mislim ja... Ali agonija krece bas od tog 16 dana... posle svakog neuspelog podoja ja se izmlazavam,cuvam mleko u flasici do sledceg podoja i tako u nedogled. Nocu je budim na 2h ne znam da li je teze njoj da otvori oci ili meni da ih drzim otvorene,i dalje ne ide... Tricavih 30.tak ml izmlazanog mleka je sve sto ona unese za jedna obrok.
Umorna sam,neispavana,zavrsavam obaveze po kuci,nalazim se starijoj deci,polzaka u prvi i peti razred,polazak u vrtic,a joj.. ne znam kako sam balansirala tih prvih meseci..
U medjuvremenu resim cvrsto resim iako sam milion puta htela da odustanem od dojenja jer smo bile iscrpljene obe,da se konsultujem sa zenama koje su strucne za to.. Predlog pedijatra i patronazne sestre bio je da uvedemo dohranu dok nije kasno,nisam zelela.
Uz pomoc savetnice za dojenje sa kojom sam skoro svaki dan bila u kontaktu i kojoj hvala da neba,stvari krecu na bolje.
Izmlazavanje se svelo na svega par puta u toku dana da bi do kraja drugog meseca prestalo skroz. Puna 2 meseca starosti i dodatih 260gr. I dalje se brinem ali znam da uz sebe imam nekog ko ce da mi pomogne i podrzi u odluci. Nastavljam da dojim i da budem uporna,nastavljam borbu koju vodim sama sa sobom jer beba je popustila..nastavljam da se borim da svaka kap mleka ode tamo gde najvise treba, posvecujem joj se,sad i vise nego u pocetku,zrtvujem san,zrtvujem stariju decu,muza,zrtvujem rucak i sredjivanje kuce i uspevam... dobijam borbu.. treci mesec ona dodaje 1400gr,cetvrti mesec 1600gr i to je to. Dizem ruke u vis i objavljujem pobedu... uspela sam,uspele smo,nas dve i sve je vredelo i svaka moja zrtva nije bila uzaludna jer smo zajedno uzivale punih 19 meseci u dojenju,u bliskosti i ljubavi u pogledima koji su bili samo nasi,uzivali u svakom trenutku i nas dve a i moja vojska koja je uvek bila u pripravnosti da pritekne u pomoc mami.