Tri dana do Nove godine. Nije mi se ostvarila želja da se porodim prirodnim putem, porođaj je završen carskim rezom i na svet je došao Dušan. Kako carski rez malo menja i odlaže prirodne tokove, sina sam videla tek sutradan. Očekivala sam da ću dojiti dete bez problema, da će mi ga prisloniti na grudi kad se rodi, nažalost mleka nisam imala, čak i da jesam pod terapijom koju sam primala to ne bi bilo moguće. Mame oko mene već su počele da doje svoju decu, da se žale na višak mleka i probleme sa dojkama.
Porodilište je bilo prilično prazno tih dana, 31. decembra bila sam sama u sobi, još par mama koje su ostale da tu sačekaju novu godinu, bile su malo dalje od mene. Pedijatrijska sestra mi je donela Dušana sa rečima: „Iako ga ne dojiš donećemo ti sina da ne budete sami u novogodišnjoj noći, jer sve ostale bebe su kod svojih majki na podoju.“ Tuga je u meni rasla pomešana sa postporođajnom osetljivošću: ja ne mogu da dojim svog sina.
Kada sam smestila Dušana pored sebe, dete je bljucnulo dobar deo obroka koje je dobilo. Sestre su otišle u nepoznatom pravcu, verovatno na neki improvizovani doček, sa rečima: „Biće kod Vas do 2h ujutru.“ Pomislila sam: šta ću ako ogladni ... ali one su brzo nestale tako da sam ostala nedorečena.
Posle kratkog vremena Dušan se probudio gladan i počeo jako da plače. Pogledala sam na sat, još sat vremena do obećanog povratka sestara. Nemam kome da ostavim dete i da ih potražim, rana od carskog reza me boli, otežano se krećem. Ne mogu da podojim svog sina. Vikala sam: Sestre! Nekom srećom bebe su se solidarisale i počele da plaču u isti glas dok se sestre nisu pojavile i vratile ih u boksove.
Sutradan kada su mi doneli sina, setila sam se pročitanog uputstva: stavite dete na dojku iako nemate mleka, to će biti signal organizmu i mleko će nadoći. Stavila sam malenog na siku, on je uhvatio, kao vrapče, i vukao neko vreme.
Kada sam se probudila sledećeg jutra, grudi su mi bile čvrste, pojavilo se mleko! Terapija mi je u međuvremenu promenjena. Mogu da dojim! Radosno sam prislonila Dušana na dojku ali mali Dušan nije mogao lepo da uhvati bradavicu. Nekako se borio sa jednom sikom ali sa drugom nikakako. Posle par sekundi postao je nervozan, što je dodatno pojačavalo moju nesigurnost, i pokušaj podoja završavao se plakanjem. Babicama nije bilo jasno zbog čega Dušan ne može da uhvati bradavicu sa kojom je sve bilo u redu, pa su zaključile da je lenj.
Mleko je nadolazilo, dete nije moglo da ga popije, pedijatrijske sestre nisu imale ni tri minuta strpljenja da mi pomognu, ja nisam imala iskustva. Pojavio se novi problem: šta sa mlekom. Svaka babica imala je drugačiji savet: koristi pumpicu ili nemoj da koristiš pumpicu, stavi list kupusa ili ne, nisu ti razrađeni mlečni kanali, neće to moći ...
Dušana mi nisu donosile ni redovno ni na vreme. Kada sam iscrpljena i očajna u strahu da ću dobiti upalu jer ne znam šta bi trebalo da uradim, briznula u plač na sav glas, u sobu je ušetala cimerka, majka sa iskustvom: „Uzmi pumpicu, radovno izvlači mleko, nemoj nikoga da slušaš svi ti govore različito, ne odustaj, samo ne odustaj i nabavi listove kupusa, kupus pomaže.”
Ja do tada nisam verovala u kupus kao lek. Porodilište je bilo zatvoreno za posete, vreme virusa, morala sam da pronađem tajni put kako bi mi muž „prošvercovao“ kupus i pumpicu. Preko podruma, do nekog lifta, pa čistačici koja je imala dobru volju da mi pomogne, i stiže pošiljka do mene. Podelila sam tu dragocenost, te listove kupusa, sa ostalim majkama koje su je veselo prihvatile. Kada lekari dođu u vizitu ne smeju da vide obloge od kupusa. Dobro, mada ne razumem zbog čega.
Na svaka dva sata sam izvlačila mleko, redovno menjala listove kupusa, molila babice da mi izmasiraju bradavice, što je bilo jako bolno, i nisam odustajala. Kad bih umorna i razočarana posustala čuo se glas moje cimerke: ne odustaj. Pomagala mi je savetima i ljudskošću koja je nekako kod većine zaposlenih tamo vremenom izbledela.
Došao je i dan našeg odlaska kući. Uzela sam mog malog Dušana, rešena da će kod kuće sve biti u redu jer ćemo imati pomoć, mir i ritam dojenja.
Nekako je Dušan uspevao da sisa iz desne sike, iz leve nikako. Ja sam uporno izvačila mleko pumpicom i davala mu na flašicu. Na par prstiju imala sam žuljeve, umorna i neispavana sam sakupljala svaku kap mleka koju mogu da izvučem. Ne odustaj.
Pedijatrijska sestra je zaključila da ću uskoro ostati bez mleka jer tako neću moći da ga održim, i da joj nije jasno zbog čega beba ne može da sisa kao i da je verovatno lenj.
Neću ostati bez mleka. Dojiću svoje dete.
Morala sam da razmislim. Ako ne želi da uhvati dojku, možda se navikao na flašicu, možda bi trebalo da probam sa silikonskim bradavicama jer će ga one podsećati na cuclu i neće praviti razliku. I gle! Iako sam slušala i čitala loša iskustva vezana za silikonske bradavice, kako sam ih stavila moj mali sin je počeo radosno da vuče. Pronašla sam rešenje! Nije lenj, samo je majušan i teško mu je da uhvati bradavicu.
Vremenom je mali Duško ojačao, porastao, silikonske bradavice smo izbacili i sada uživamo u dojenju kao najprirodnijoj stvari na svetu. Ta opuštenost i radost deteta dok sisa, rukice koje drže siku, smeškanje, gukanje, su neprocenjivi i nezamenljivi kao i majčino mleko.
Napunili smo četiri meseca, borimo se za svaki dan dojenja i ne odustajemo!