''Mene je majka rodila džanum, mednim me mlekom dojila džanum, zato sam tanka, visoka džanum, zato sam tanka, visoka.'' I u pesmi je opevano. Mene je majka dojila dugo i ja sam i tanka i visoka i na uskrs sam se rodila davno, džanum. Ali...još kao devojci mi je onkolog rekao da ću imati problema sa dojenjem. Moje grudi nisu kao druge. Ja volim da kažem da su posebne, da su za film. Obistinilo se. Moja prvorođena devojčica je dala sve od sebe da ih popravi. Nije moglo. I bila sam tužna. Ona sada raste u visoku i tanku, valjda zbog gena, šta li? A drugorođena devojčica? Njoj je bio malo lakše iako se rodila 5 godina kasnije. Samo nije moglo odmah.
Neizbrisivo pamtim sobu u kojoj smo nas tri porodilje I naše tri bebe. Dve devojčice i jedan bata. Batina mama ima kod kuće još jednog malog batu i njene su grudi jedre, pune mleka, njen sin ne plače. Moja beba je gladna. Moja beba plače. Plače. Plače. Ja pokušavam da je podojim, sestra kaže nemojte. Imate rane. Nije dobro. A mleka nema. Podoj je za sat vremena. Odlazim da tražim dohranu od sestara jer moja beba i dalje neutešno plače. Kažu nema. Biće za sat vremena. Ja sedim i plačem zajedno sa njom. Batina mama me gleda i kaže:'' Daj mi je da je podojim.'' Pitam se jesam li dobro čula? Da li je to u redu? Pitam se ko je ova žena? Zašto ja ne mogu? Beba plače. Plače. Plače. ''Slobodno.'' kaže mi žena. ''To je I za mene dobro, imaču još više mleka.'' Prelomim. Ustajem i dodajem joj svoju bebu. Pred sobom gledam svoje dete kako se smiruje u naručju nepoznate žene. ''Ala vuče...'' kaže žena. Gledam ih i srećna i tužna, a mirna. Moja beba ne plače. Moja se beba uspavala. I spavala tri debela sata. Moja beba je sita. Bila je to teška i duga noć za mene. Prepuna pitanja. Moje su grudi odmarale. Moj tajni pomoćnik je do izlaska iz bonice hranio moju bebu kao svoju. Moje su se grudi oporavile. I moja divna devojčica je ponovo pokupšala da ih popravi. Bilo joj je lakše. Imala je tajne saveznike. Zamislite...uspela je. Obožavala sam naše trenutke. Tu tajnu vezu u koja se odvija samo među nama. To je za mene bilo blagosloveno stanje. Stanje u kome se i ja vratim negde tamo gde jedna prirodna razmena traje i ništa se drugo ne dešava i nije ni važno. Nisam davala taj trenutak ni za šta na svetu. I bila sam presrećna što sam uspela. Što i ja znam kako to izgleda, što mogu da razumem lepotu tog davanja.
Kada sam mami ispričala svoje bolničko iskustvo nasmejala se i rekla: '' I ja sam u bolnici dojila jednu devojčicu pored tebe dok je njena mama neutešno plakala.''
I to je razmena. To je davanje bez očekivanja koje se uvek vrati. Sva su davanja blagodeti. A dojenje, dojenje je i blagodet i blagoslov, džanum.