Rodila sam vrlo malog sinčića, svega 2710g. Svi su me pitali da li je prevremeno rođen, ali nije, ja sam sitna pa ne može ni beba da bude krupna.
Pošto su me porodili carskim rezom, nisam ga odmah privila na grudi, a i kada sam se probudila, kasno su mi ga doneli, pokušala sam da ga dojim, ali on se najeo u boksu za bebe i nije bio zainteresovan za sisanje. Ja sam se dobro oporavljala, i ne znam zašto su me lekari štedeli pa mi ga retko donosili. Kad je napokon bio ceo dan kod mene, ceo dan sam ga i učila da sisa. Nakon toga je dobio žuticu i droktorka mi je rekla da moram da ga hranim flašicom što.je meni jako teško palo. Mislila sam da nikad neće sisati, međutim, kad smo prebrodili žuticu, počeli smo da ucimo sisanje. Prvo sam ga uvek.dojila, a posle da ga dohranjivala flašicom, mojim ili veštačkim mlekom. Čim sam osetila da je jači dojenje je, trajalo duže, a flašicu smo polako izbacivali dok je skroz nismo izbacili. Ne možete da zamislite moju sreću i bliskost sa mojom bebom. Napokon sam bila potpuno ispunjena.i zadovoljna mama. Dete je napredovalo normalno, sada je mali vrag od dve godine i potpuno zdrav, ne zaostaje za vršnjacima. Dok god nisam uspostavila vezu sa bebom preko dojenja osećala sam se kao da sam loša majka.
Bila sam uporna u svom cilju, uspela sam da dokažem da nema veze ako dete nauči na flašicu da jede ipak može da nauči i da sisa. Potpuno zadovoljna i srećna sada uvek savetujem mame da se.trude da.doje ako već imaju mleka, jer ta bliskost i veza sa bebom se ne može opisati niti osetiti kao kad je dojite.