Probacu da ispricam pricu koju je jako tesko opisati recima. Kada sam ostala trudna ne znam da li sam bila srecna ili uplasena jer mi je prvo dete. Kasnije slusate svoje majke,bake , prijateljice o svojim iskustvima o pordjaju o dojenju pokusavate da shavtite sve ali ne mozete dok ne dodje do toga. Devet meseci prodje kao tren. Beba je tu , porodila sam se na carski bolovi su tu , posle 3 dana krece mleko, a ja ne znam sta cu,ne znam kako da bebu namestim, mleka mnogo, a ja ne znam da se izmlazam , molim po bolnici babice da mi pomognu sve su me izbegavale sa izgovorom nije to nas posao. Mama mi kupuje pumpu ali ni ona nece da radi kako treba. U svon ludilu kao andjeo sa neba u nocnu smenu dolazi babica Stana koja iako kako su sve govorile da im to nije posao me masira i izmlaza grudi jer beba je mala i nije mogla da uhvati da doji. Od tog trenutka sve se menja beba i ja smo povezani neraskidivom vezom mame i bebe. Ta veza jos traje punih 8 meseci. Nadamo se jos dugom zajednickom druzenju jer nam prija. Nema lepseg osecaja kad znate da dajete najbolji deo sebe bebi.
Svaka zena kaze da je trenutak kada beba uzme dojku najlepsi trenutak,zato sam i ja ovu pricu nazvala "ljubav na prci zalogaj"