"Boli pa ubija" ali svaki put osecaj svemoci preovlada i bolu se gubi svaki trag. Tako je bilo svih cetrdeset dana, tako je bilo na svaka tri sata, ali posle tih tristotinedvadeset bolnih trenutaka sve je proslo, kao rukom odneseno. To nije samo bol, tu je i najlepsi osecaj "igranje" materice, golickanje, peckanje...telo koje kaze da mu nesto nedostaje, ali srce i oci vide da je nov zivot tek poceo da zivi, tu pored mene. "Peckanja" vide nema, sada su tu dva oka, ponekad netremice gledajuci u moja, a ponekad tako radoznala, da mu je nemoguce uhvatiti pogled. Uzivanje i dalje traje, vec punih pet meseci, i kao nacin prezivljavanja i kao uteha.
Priroda radi svoje, prirodni ciklus je takav kakav jeste i moze ga izmeniti samo covek. Sve je individualno, kod nekog je potrebna samo upornost, nekome je upornost pracena bolom, a neko i bez muke moze ostvariti cilj zatvoriti taj prirodni ciklus, i uciniti da to majusno bice dobije sve sto je potrebno za idealan rast i razvoj.
Cetrdeset dana nije klasicna babska prica, to je broj dana dovoljih da se organizam odmori i oporavi, zbog toga mislim da svaka majka ima sasvim dovoljnu kolicinu mleka, i da je stvar u upornosti, izdrzljivosti i odgovornosti.
Ja sam bila jako uporna, i uspela sam, ogadila mi se i boza i surutka, nedostaje mi i grasak i pasulji i kupus i narandza, a narocito hladna limunada...(sreca te je tu casa hladnog piva) ali svakako je neprocenjivo gledati te male ruke koje zadovoljno drze svoju prirodnu flasicu punu mleka.
Kao sto rekoh, osecaj i dalje traje, trajace dok god to bude trebalo, a onda mozemo naci neko drugo utociste, drugo mesto za osecaj sigurnosti, mazenje i razmenu neznosti.
baby L and me