Sve je pocelo jednog divnog martovskog dans,kada je moja prva devojcica dosla na svet.Bila sam sigurna da cu je dojiti i da ce to biti jedina hrana za moju lutkicu sve do prelaska na cvrstu hranu.Kako sam znala?Tako sto sam bila odlicno informisana o tome da svaka majka moze (i treba) da doji svoje dete,osim u jsko malom procentu kada majka iz zdravstvenih razloga ne moze to da priusti svom bebcu.Nazs dve smo bile zdrave,tako da vecih prepreka nije bilo.Takodje sam kao zdravstveni radnik bila odlicno upucena u to koje su sve dobrobiti majcinog mleka za bebu ,tako da dileme nije bilo.
Ali...uvek to ali...nije bilo ni malo lako.Danonocno izmlazanje,pa masnice po grudima zbeg prejakog stiskanja
od strane sestre za laktaciju u porodilistu,pa izuzetno bolne ragade,a povrh svega toga,cerkica nije htela di nije znala da povuce mleko kako treba.Iz straha da se ne navikne na flasicu,svoje mleko sam joj davala na kasicicu,od cega se pola prolije,a ja ocajna jer mi je dete gladno,a mleka ima za izvoz.Onda mi je patronazna sestra posavetovala da jok dam svoje mleko na flasicu,samo da bi shvatila kako treba da sisa...i tako je i bilo.Posle par gutljaja na flasici,ponudila sam joj dojku i...taj osecaj je bio fantastican...osecaj olaksanja sto hranite svoje dete najboljom hranom na svetu.
Sada ce svi pomisliti kako je to hapy end i kako je sve posle bilo lako,ali...bilo je slatkih muka jos neko vreme.Morala sam idalje da se izmlazam (hvala onom ko izmisli pumpicu),ragade su bolele jos neko vreme,pa grcevi zbog kojih ne znate da li je dete gladno ili je nesto boli...Ali sve je to proslo brze nego sto je doslo!
Moja cerkica me je nagradila za sav trud tako sto je lepo spavala,napredovala i bila zdrava,sto je najvaznije!
Pricas se nastavlja jednog hladnog decembarskog dana kada se rodila moja druga curica.Pocetak je bio slican..Mleka za izvoz,grudi bole do suza,a moka lutkica kao i njena sestra nece da siki.Hvala Bogu u njenom slucaju tako je bilo samo u porodilistu.Cim smo dosle kuci,ona je prihvatila siku i...ne,ni tada nije sve bilo sjajno,ali problemcici sa dojenjem su trajali mnogo krace.
Sada uzivamo sve tri uz naseg tatu naravno,bez cije pomoci bi sve ovo proslo mnogo teze.Uzivamo u zdravoj hrani i mnogo ljubavi.
Mozda ovo za nekoga nece biti najlepsa prica o dojenju,ali za mene je to jedno neprocenjivo iskustvo,zahvaljujuci kome sam svojim cerkama podarila najzdraviju hranu na svetu.
Za kraj,mislim da nema nista lepse od pogleda na bebu koja se mazi dok siki u maminom narucju...