Na pragu svoje 40. godine, kada su procesi rađanja i dojenja iza mene, pisaću vam o svoje troje dece, o potpuno različitim pričama vezanim za dojenje. I dan danas tvrdim, da ne postoji bolji način da se ostvari veza između majke i bebe, da se tom malenom biću koje samo što počinje da otvara okice prenese zaštita, toplina, ljubav, uteha, sreća, zdravlje i sve ono što bismo poželeli da prenesemo tako malom savrsenom stvorenju.

Secam se noći u kojoj je mleko sa prvim danima stalo. Budim se u groznici, temperatura 40, drhtavica, hiljade hladnih kapljica znoja lije sa mene. Pipam grudi, uverena da sam dobila mastitis. Ali grudi su mekane, ne bole, počinje panika i strah šta se dešava. Vrlo brzo (u bolnici) saznajem šta se desilo. Zapaljenje pluća i neki virus koji je prostrujao kroz moje telo. Mleko je posle 4 meseca uspešnog dojenja nestalo kao da ga nikada nije bilo. Ni kap…

Drugu bebu dojila sam godinu dana, a treću do druge godine. I kako kod nas to biva, susretala sam se sa komentarima kako je mleko izgubilo na kvalitetu, kako nema poente više dojiti dvogodišnjaka i slično.

I dan danas bih uradila isto. Taj neprocenjivi i nepresušni izvor zdravlja, ljubavi i sreće, nudila bih svojim malisanima sve dokle oni to traže. I taj osećaj nam niko na svetu ne može oduzeti.