Da li sam ja sama to sebi stavila u glavu ili je to stvarno tako bilo, iskreno ne mogu da objasnim. Sa prvim sinom sad već pre 7.5 godina u Betaniji Novi Sad, što bi se reklo pri prvom kontaktu dojila sam kao besna nekako i on je sisao i vukao odmah od prvog trenutka, a ja sam samo ponavljala mozeš ti to, odlično ti ide, vidiš da je zadovoljan.

I tako 16 meseci celih. Sa drugim koji sad već ima 9 meseci prvi kontakt je bio odličan, nisam se ni bojala nešto posebno, jedino između dve trudnoće ustanovljena mi je insulinska rezistencija pa je postojao strah da zbog toga ne izgubim mleko iakonnije bilo razloga za strah. Imala sam baš puno mleka i svakim danom sve više i više, sisao je i još uvek sisa i dan i noć u full iako smo uveli hranu. Nema osećaja lepšeg od dojenja, to je jedinstven, najlepši, ujedno i najdirljiviji momenat između deteta i majke, ni jedna situacija ni jedna stvar to ne može zameniti. Ja bar imam osećaj blaženstva i spokoja kad podojim svoje dete. Sva briga i nervoza od spavanja ode samim tim činom.

Drage mame koje ste već postale i koje treba da postanete, ne mojte svojoj deci uskraćivati najlepšu i najzdraviju moguću stvar na svetu. Nijedna majka nije predodređena da ne može da doji, to je laz. Ni jednoj majci niko nije rekao da neće moći da doji. Sve je do vaše volje, stava i snage. A gde više volje, snage i samopouzdanja od tog da ste doneli najvoljenije vaše biće na svetu. Ne odustajte nikada, sve smo mi borilice do kraja života i dokle god imamo za šta da se borimo, a to su uvek i na prvom mestu naša deca.