Bilo je to jos i pre rodjenja moje najvece srece, mog sina. Mastanje o trenutku kada cu ga ugledati, zagrliti, presvuci, nahraniti. Da, razmisljala sam o dojenju, zelela sam da moje dete dobije najbolji i najzdraviji obrok. U mojim mislima delovalo je prilicno lako. Kada se rodio moj mali alavko, brinula sam kako cu ga dojiti. Nije to nesto sto znam kako se radi, da li je ispravno, da li je dovoljno pojeo. Moram priznati da su casovi tokom trudnoce u skoli za trudnice prilicno pomogli. Prosto sam pokusala i desavalo se. Moja beba je dojila, u pocetku pomalo nespretno, pomalo za mene bolno, pomalo i naporno. Ali kako smo se navikavali jedno na drugo, postalo je prosto prirodno i prelepo dojiti moje dete. Gledam ga i razmisljam kako je to velicanstveno, predivno...moje telo proizvodi hranu za njega. A onda prva kontrola sa 40 dana, sistematski pregled,a moj beban dodao 1500 grama :) Nema vece srece za jednu majku, nema veceg ohrabrenja za dojenje deteta sto duze moguce i podsticanja da se sto vise truda ulozi da ne dodje do upale, mastitisa i slicnih problema koji prate dojenje. Treba biti uporan, treba istrajati, treba se boriti za nasu decu. Nema zdravijeg obroka za bebu od majcinog mleka. Uvek mi je na pameti bila recenica jedne babice: "Dojenje dolazi iz glave. Ako zelimo da dojimo, svaki problem koji se pojavi je resiv". Suma sumarum, sve se moze kad se hoce! I vredi, za taj predivan trenutak, preispunjen ljubavlju, najintimniji i najneziji trenutak izmedju bebe i majke. Bas vredi. :)