Dok sam bila u drugom stanju, znala sam samo jedno..a to je da želim da dojim svoju ćerkicu! Ta želja je i dan danas toliko jaka, da i dalje traje iako moja devojčica Mija ima 31 mesec 🤣

Porodila sam se na carski rez i znala sam da će trebati vremena da krene mleko. Mijin i moj prvi susret je bio nestvaran, kao i svaki trenutak drugih majki i beba sigurna sam... Prvo što je uradila pogledala me je krupnim okicama, a druga stvar je da je krenula sama glavicom da traži svoju "ćoku" 🥰😅 i tu sam shvatila da i ona ima veliku želju kao i ja..

I tako je počela naša borba prvih par meseci, bilo je dosta bola, zapušenih kanala, masaža, izmlazanja sa pumpicom i bez pumpice, suza, ne prospavanih noćiiiiiiii..koje i dalje traju ..ova mama što piše 🤣 ne spava 31 mesec nikako, ali Bože moj... slatke muke ...

Sad smo u fazi kada pokušavamo da izbacimo noćno dojenje, čitajte nema ništa od toga 🤣 preteško ide, ne znam kome je teže, meni ili njoj ...

Sama pomisao da dojenje treba da završimo mi stvara takve nalete emocija, da ja ne znam šta se dešava... Svesna sam svega, samo mi recimo nisu jasni lekari, što ginekolozi, što lekari opšte prakse, da na svaku moju rečenicu kad kažem da i dalje dojim, prevrću očima i odmah kažu da prestanem, da to više nema smisla..kao da je to nešto što eto tek tako lagano može da se završi..

No, ne obraćam pažnju na to, tj. malo budem bezobrazna pa im odgovorim onako kako treba 😆
Mogla bih do sutra da pišem razno razne sitacije smešne koje su se dešavale 😅 ali mislim da je dovoljno.
Tako da eto, to je Mijina i moja priča o dojenju, koja i dalje traje i ne znam klliko će još trajati i kako će prestati.. poželite nam sreću 🥰