Naime, u sali sam završila oko 19h, porodila sam se baš brzo. Posle porođaja doktor i babica su skontali da mi je cela posteljica urasla. Morali su da mi rade kiretažu na živo, osetila sam bukvalno sve, izuzetno je bolelo više i od porođaja samog. Šili su me oko sat vremena, izgubila sam dosta krvi, imala sam jake odlive, te sam morala da primam i 4 jedinice krvi nakon toga.

Moju bebu su mi doneli u salu oko ponoći, te sam ga tada prvi put stavila na siku. Taj osećaj se rečima ne može opisati, i koja je to toplota kojom zrače novorođene bebe.

U sali sam bila 12h, sutradan su mi doneli bebu samo na kratko, gde je pokušavao da siki, samo meni još nije bilo krenulo mleko.. U sredu 15.03. Su mi se dojke užasno upalile, dobila sam temperaturu gde su mi doktori prepisala antibiotike zbog kojeg nisam smela da dojim više. Užasno sam plakala, tako mi je teško to palo, gledam druge žene u sobi kako doje svoje bebe i kako se maze sa njima, a ja zamišljam sebe kako dojim svoju bebu i kako sam to oduvek i želela.

Kada sam bila otpuštena iz bolnice rekli du mi da mogu pokušati da ga dojim, jer više nisam dobijala infuziju niti lekove. Međutim meni je mleko nestalo, te smo morali da ostanemo na dohrani.

Kada pomislim opet na to, bude mi dosta teško i žao, najviše sam se radovala dojenju i maženju prilikom dojenja sa bebom. Ali nema veze, nadoknadimo mi to sve i posle flašice.

Ovo je naša mala priča o neuspelom dojenju, nažalost.