Živim u sredini gde se o porođaju nije baš puno pričalo, te sam ja zamislila da to i nije tako strašno, ali je opet bila jedina tema o kojoj sam se interesovala. Porodila sam se prirodno, bilo je prestrašno, ali to je neka druga tema, doneli su mi moju bebu, ja sam je stavila na grudi, ali mleka nije bilo, nije ga bilo ni drugi dan.. Rekli su mi: “Nadoći će ti mleko kad dođeš kući, ništa se ne brini, doji na zahtev”.

Mleko je nadošlo, grudi su mi postale kao dve vruće medicinke, beba je sisala svakih 15min a grudi su i dalje bile prepune, bolne, dobila sam temperaturu, došla je patronažna koja me je izmasirala, ali ništa mi nije spomenula o izmlazanju, niti je bilo ko drugi, prosto su svi oko mene koji su bili prisutni(mislim na žene koje su rađale) prećutali sve što te čeka kad se porodiš, i da grudi mogu da se upale..

Patronažna je otišla, posle nekoliko sati i mojih bezuspešnih podoja grudi su počele da poprimaju plavu boju, zatim i ljubičastu.. a onda gotovo da ne mogu da živim bez dve zaleđene krpe na grudima od bola. Odlazim nazad u porodilište, gde konstatuju da je pod upalom čak i areola, mleko uopšte nije moglo da izađe, bukvalno se sve začepilo. Čula sam ih kako pričaju o hirurgiji.. ali su mi rekli da pokušam sa antibiotikom, i tabletama da zaustavim nadolaženje mleka, jer su u međuvremenu dve babice uspele da mi izmuzu sve ukupno oko litar mleka i da spuste otok, a dok je doktor završio sa papirima, ono je nadošlo kao da ništa nije ni bilo. Rana od epiziotomije me bolela, nisam mogla da sedim, grudi su mi gorele, i ja sam gorela od temperature, bebe nisam bila ni svesna od muke..

Od tableta sam doslovno doživljavala napade, gubila svest, sve negativne nuspojave su me snašle, bila sam mnogo loše i psihički i fizički, svi su me pritiskali da dojim, a ja sam razmišljala o tome kakav sam neuspeh od majke. Posle 4-5 dana mleka je bilo, ali u normalnim količinama, otok je spao, grudi su bile normalne, i ja sam se bolje osećala, te sam prekinula da pijem hormonske lekove i odlučila da pokušam da dojim bebu. Bilo je divno, na taj način se povezati sa svojim detetom, uživala sam sve dok posle nekih mesec dana mleka više nije bilo. Doktor je objasnio da su ti lekovi verovatno uticali na to da laktacija prestane, uprkos svim pokušajima da beba sisa da “navuče” mleko, to se nije desilo.

Mnogo sam bila tužna jer sam konačno uspela da se povežem sa svojom bebom, ali i srećna što sam makar na kratko uspela to da iskusim. Sada čekam drugo dete, mnogo spremnija na temu dojenja nego prvi put. Volela bih da se o tim stvarima više govori, o temi trudnoće, porođaja, dojenja, postporođajne depresije.. onako kako jeste zaista, bez imalo šminke.