Kada sam rodila ćerkicu, imala sam samo 23 godine, nisam znala ništa o dojenju. Prva u društvu sam dobila bebu, ona je za nas bila doživljaj, igračka. Znala sam jedino da sto posto želim isključivo da dojim. Porođaj je bio težak ali se završio prirodnim putem. Mislila sam, šta može tu da se komplikuje, svako žensko telo ima dojke, to im je svrha, želja je tu- to je to.

Međutim, po samom izlasku iz porodilišta kreće pakao, uspavana beba, mleka nema ni u priči, pedijatri savetuju korišćenje formule… Uzimam stvar u svoje ruke, konsultujem se sa sertifikovanom savetnicom za laktaciju. Tih 10-ak dana su bili strašno naporni, dojenje je trajalo konstantno, pauze su bile za brzi tuš i toalet. Ali, zahvaljujući prikupljenom znanju i samopouzdanju, uspele smo! Sika je bila spas za sve, svaku nelagodu, svaki bol, uživanje, uspavljivanje i tako sve do 18 meseci kada smo zajedno odlučile da je dosta.

Sada, kada imam 30 godina, dobila sam drugu bebu. Ovaj put je porođaj takođe bio težak, ali zavrsio se hitnim carskim rezom. U ovom trenutku manjak svog samopouzdanja pripisujem tome. Beba ima 6 meseci. Dojenje je od prvog dana više nego naporno, uprkos znanju, iskustvu, zrelosti. Mislila sam drugi put to ide kao podmazano, a ono ni blizu. Ova beba se uopste ne oduševljava sikom. To je poražavajuće. Da nisam svesna benefita majčinog mleka, do sada bih sigurno prekinula.

Sve u svemu, dojenje je izazov, dojenje nosi gomilu neočekivanih stvari sa sobom. Ali je i moć, dojenje je priroda. Dojenje je blagoslov.