Moja devojčica na svet je dosla carskim rezom. Bile smo razdvojene sedam sati, ali zahvaljujući divnom osoblju iz bolnice mi smo pri prvom nasem susretu imale zlatni sat. Bilo bi lepo da se o tome više priča i da se potencira u svim bolnicama.

Tada sam čvrsto odlucila da svoju bebu želim isključivo da dojim. Međutim po povratku iz bolnice nije sve išlo glatko kako sam zamišljala. Morala sam joj davati i dohranu. Shvatila sam to kao lični poraz. Emotivno sam jako teško podnela. Pored svega toga slušala sam priče kako nemam dovoljno mleka, kako ono nije kvalitetno, hiljadu nekih saveta i kritika.

Zatim mastitis, mnogo dugih neprospavanih noći i dosta suza. Ali ljubav i upornost bile su jače od svega. Nas dve smo uspele. Moju devojčicu dojim već dva meseca, bez dodatka dohrane. I znate šta!? Najlepši osećaj na svetu su mi njene rukice na mojim grudima, njena koža na mojoj, njen osmeh pa čak i plač kojim mi govori da je gladna. I za kraj, ne odustajte nikada od svojih želja i ciljeva. Jer nama mamama samo je nebo granica.