Tog jutra me je čekao drugi carski rez. 14. je februar, Dan zaljubljenih ili sv. Trifun, svejedno, za mene je bio praznik. U pratnji medicinske sestre i babice, ušla sam u salu, poželela doktorima dobro jutro, sa osmehom od uva do uva. Znala sam šta me čeka i jedva sam čekala da se završi. Malo sreće, malo iskustva, i baš sam prošla carski.

Poželela sam svoje malo čudo. Mog Ðorđa. Da primim u naručje, da ga privijem na grudi, da upijem svaku crtu tog rumenog lica. U glavi su se rojile neke misli, podstaknute sumnjom i onim čuvenim "šta ako" pitanjima. Bože, bilo je kao u košnici. Šta ako ne bude hteo da doji? Šta ako nemam dovoljno mleka? Ma, a šta ako se laktacija uopšte ne uspostavi? Eh, do momenta kad smo uspostavili prvi kontakt, prvi dodir kože na kožu, do prvog pokušaja dojenja... To je pravi sizifovski posao. Kao mama već jednog dečaka koji je dojio 26 meseci, mislila sam da će biti lako, priroda to sredi. Mhm, da, dobar vic.

Dojenje je predivno, ali uz puno truda, želje i strpljenja. Moja beba se mučila da uhvati bradavicu, kakav duboki hvat, mogla sam samo da sanjam o tome. Prešli smo na silikonsku. Ne osećam kad vuče, ne znam da l' je sit ili gladan, ne osećam da li mleko nadolazi... Totalni haos. Čak sam razmišljala da pređemo na dohranu, jer eto, pametolozi su uvek imali šta da kažu. A ja sam ostala izgubljena u prisećanju emotivnog vezivanja starijeg deteta kroz dojenje, kontakta očima koje su me uvek veselo gledale i svog "rascepa" emocija kad je prestao da doji. Mislila sam da će naša povezanost nestati i da će me dete manje voleti, ako mu uskratim naviku, jer to je postala. Ali ne, u velikom moru tih "gubljenja", pronašla sam se i uhvatila za tu vezu, da se ne bih udavila u sopstvenim mukama. Čudila sam se majkama koje nisu želele da doje, bila sam večiti protivnik svih mlečnih formula, prosto sam odbijala da verujem da moja beba nešto ne može. Bodrila sam sebe, prošla sam kroz to već jednom, osećala da mora da uspe. I uspeo je. Uspostavili smo pravilno dojenje i svakog dana proživljavamo čudo. Noćima ne spavam, jer bih samo da ga gledam kako bezbrižno spava. Jedva čekam da ga uzmem, jer te male ručice daju najveću snagu. Koliko god mi se nekad činilo da se problemi samo gomilaju, da izlaza nema, prevarim se. Nema tih problema ni nevolja koje mogu pobediti taj nevini dečiji osmeh i pogled, od koga se istopiš.

Majke prolaze kroz svakakva emotivna stanja i zato se trudim da svakoj majci budem podrška. Priklanjam se dojenju, zato što ni jedna formula nije zdrava kao majčino mleko, niti detetu može da pruži osećaj sigurnosti, pripadnosti, bezuslovni izvor života, koji samo otiče i vodi ih u bezbrižno detinjstvo. Isto tako, ne mislim da su majke manje majke ukoliko iz zdravstvenog razloga ne doje, ili mleka jednostavno nema.

Neoprani sudovi mogu da čekaju. Neispeglan veš može da čeka. Telefon koji ne prestaje da zvoni, može da čeka. Sve može da čeka, ali taj život čije će ručice jednog dana mene da vode, ne može da čeka.

Dojenje je hrabrost i borba, i stalna briga da li je dovoljno. Nije, mojoj bebi nije dovoljno. I traži još. I dajem. Dajem do znanja da sam tu. Dajem sigurnost. Dajem zagrljaj. Dajem svu svoju ljubav. Dojenje je istrajnost. Ragade su izgovor. Mastitis je izgovor. Iz iskustva, mogu se pobediti. Ja sam drvo života. Isto kao ti. Naša deca su ono što im pružamo. Osmeh koji pošalješ u svet, uvek ti se vrati. Pa tako i ja, želim da moji plodovi budu ono što sam im dala. I koliko god daleko da odu, znaće da će ih uvek čekati raširene ruke spremne za utehu i ljubav, podršku i sigurnost, sreću i smeh.

Pametologa će uvek biti, zato sam naučila da ih saslušam, ali da uvek poslušam sebe i svoj osećaj. Dojenjem upoznajem svoju bebu, njene potrebe i navike. Svakog dana naučim nešto novo. Nema veze što sam već majka, rodila sam se ponovo.

Zato majke, budite istrajne i naoružajte se strpljenjem.