Svaka beba je dar od Boga, a svaka majka prava srećnica i lavica što maleni dar donosi na svet. A u tom novom svetu za bebu, a i za mamu novi izazovi... Prvi je svakako dojenje... tako prirodna stvar, a kadkada ume da bude toliko komplikovana i pored svih tekstova, saveta, savetnica za dojenje... toliko brige, pritiska, griže savesti, truda... i da ne nabrajam kroz šta sve prođe mama, bilo da je uspela da doji ili to iz nekog razloga nije uspela.


Evo posmatram ga kako spava... porastao je, sada ima već 7000g i 6 korigovanih meseci, a rodio je samo sa 1240g u 28. gestacijskoj nedelji.

Te septembarske večeri, kada mu vreme bilo nije, rešio je da dođe na svet. Hitan carski rez u totalnoj anesteziji i njegov odlazak u inkubator. Nisam ga videla, nisam zagrlila, dodirnula, poljubila... (Na zagrljaj i poljubac, čekala sam 72 preduga dana.)

Sledećeg dana uveče, sa bolnom ranom carskog reza, odlazim do drugog sprata na kom se nalazila intenzivna nega i dovode me do inkubatora gde je bio moj maleni div, tek malo veći od moje šake. Ali pošto je ovo priča o dojenju, more emocija u tom trenutku i svim narednim do tog 85. dana kada smo došli kući neću pominjati.

Videvši ga tako malenog sa silnim cevčicama, tubusima, aparatima i ostalim čudima, srce mi se kidalo, ali u trenutku shvatih da jedino što ja mogu da mu pružim je mleko, ljubav i molitva.

Ležeći na odeljenju carskog reza mamama iz sobe bile su donosene bebe svaka tri sata na podoj, jedino su moj krevet i moje ruke ostajali prazni, a grudi... pa nisam sigurna da su grudi i shvatile šta se desilo i da treba da krenu u proizvodnju. Tako zbunjena i uplašena znala sam samo da želim da i moja beba pije moje mleko i da treba da pokrenem grudi da znaju da je beba došla. Na svaka tri sata u bolnici sam se izdajala u poluprazno jer su se pojavljivale samo kapljice. Pažljivo sam prikupljala svaku tu kap koju bih izvukla iz grudi, presipala ih u bolničku flašicu nalik flašici za urin, i drhtavom rukom upisivala broj 4227, ne bi li moje mleko stiglo na pravu adresu. Za svaki podoj slala sam mu po 3,5 i u najboljem slucaju 10 mililitara. Mililitri zlata vrednih za njega, a jos više za mene. I tako svih 5 dana ležanja u Betaniji.

Petog dana pedijatar neonatolog me obaveštava da će moj maleni div biti prebačen iz Novog Sada na Institut za neonatologiju u Beograd, a ja idem kući, jer zbog korone nije dozvoljeno da mama bude sa bebom!!! Ja kući?! Beba SAMA u Beograd?! Molim?! Tako malena, kako, šta? Šta će jesti? Ko će je maziti? Ko će joj pevati? Presvlačiti? Hiljadu pitanja... ostala su bez odgovora u tom momentu.

Izlazim tog dana iz Betanije, praznog stomaka, praznih ruku... praznina BAŠ ume da boli!
I kuda sad, kako, šta, zašto....?
Korona! I mama ne može pored bebe... a šta sa grudima, mlekom?!

Dobih odgovore vrlo brzo. Institut za neonatologiju u Beogradu ima banku mleka i da moja beba trenutno pije donorsko mleko druge mame. Da ako želim da donosim svoje mleko da dođem na obuku i po opremu... Ako želim?! Naravno da želim. Jedina fizička veza sa bebom mi je to mleko.

I tako sam u narednih 80 dana se izdajala na sva tri sata. Sve po protokolu banke mleka sa Instituta za neonatologiju, od sterilizacije ruku, flašica, pumpice, pranja grudi...  i sve pažljivo prikupljala u posebne flašice za transport. Svakod drugog dana nosili smo mleko na Institut, išli smo za Beograd mi ili je to neko od naših prijatelja, kumova, rođaka činio to umesto nas, kada im je bilo zgodno.

Činjenica da bebac pije moje mleko, iako smo razdvojeni bila mi je lek za dušu i srce, a njemu verovatno lek za sve ostalo sto je snašlo njegov majušni organizam. Svakom izdajanju sam pristupala sa svešću da sam mama i sa verom da bebac kroz mleko oseti ljubav, želju da ga grlim i želju da što pre dođe kući.

I došao je i taj dan... Otišli smo po bebu, doveli je kući posle tačno 85 dana.
I znate šta... kada smo stigli u stan i kada sam mu ponudila da sisa, uspeo je. Nego šta nego uspeo iako se hranio u prvim mesecima života na sondu, a potom i na flašicu...

I evo ga sisa i dalje...