Termin mog rođenja bio je 31. oktobar. Baš za Noć veštica. Odnosno za Svetog Luku, kako god. Ali moja priča počinje malo ranije. U petak, desetog dana septembra, moja mama se baš lepo doterala i krenula je da završi neke obaveze. Otišla je da da krv za redovan pregled koji je bio zakazan za naredni utorak, zatim se videla sa prijateljicom na kafi, malo su prošetale, ispričale se i na kraju je svratila i do banke. Bio je divan septembarski dan. Sutradan je trebalo ići na svadbu u Aleksinac, a prekosutra na svadbu u Beograd, grad gde i živimo. Šta da kažem sem da moja mama voli svadbe i vrlo se radovala tim događajima. Ali dan pre toga osetila je neko golicanje u donjem predelu stomaka i pomislila je da ne bi bilo loše da se ode na pregled pre zakazanog termina u utorak. Na klinici su rekli da će kontaktirati doktora pošto on radi samo utorkom, pa ako bude slobodan, primiće mamu, a ako ne bude slobodan, ostaće termin zakazan za utorak. Mama je rekla da je to sasvim u redu pošto se osećala dobro. Kasnije su nazvali sa klinike i rekli da će doktor biti slobodan istog dana u 18h.

Mama i tata su otišli na pregled i UZ je pokazao da će termin biti ipak malo kasnije, negde u novembru. Nema to veze, iovako je termin samo okvirni datum. Usledio je i onaj pregled gde doktor može da oseti gde mi je glavica. Tu nas je sve dočekalo iznenađenje! Mama je bila otvorena 3 prsta i morala je smesta u bolnicu! Kada je doktor to rekao, mama i tata su se samo pogledali. Osetila sam koliko su se uplašili! Videle su im se suze u očima. Doktor je rekao da će mami verovatno dati neke lekove kako bih ja ostala što duže u stomaku, ali je upozorio da nikako nije bilo vremena da se svrati do stana po torbu. Mada mama nije ni imala spremnu torbu, jer ko se još tako rano pakuje za porodilište? U bolnici su po prijemu mami rekli da je otvorena 6 prsta i da mora u salu za porođaje! Posle 2 sata stigla sam na svet. Rođena sam 2 meseca ranije sa 1860g. Mamu sam videla samo na sekund jer sam morala pravo u inkubator. Sutradan su me odvezli na Institut za neonatologiju gde sam provela 5 nedelja. Pošto vise nisam bila sa mojom mamom, bolje ona da nastavi dalje sa pričom o dojenju.

Zdravo svima, ja sam Srnina mama i ovo je nastavak naše priče o dojenju. Kada se Srna rodila 2 meseca ranije, teško je opisati koliko smo svi bili zatečeni, posebno pošto je bila uredna trudnoća. Kada je doktor saopštio da moram smesta u bolnicu, osećaj je bio za mene i za Srninog tatu kao da nas je voz udario! Ja sam tek planirala da se prijavim u školu za trudnice kako bih se psihički koliko toliko pripremila za porođaj. Međutim, nije bilo nazad, porođaj je uveliko počeo! Nije bilo vremena ni za epidural, čak ni za klistiranje. Prosto mi je neverovatno kako se sve izdešavalo. Ko zna, mozda bih bila i uplašenija da je bilo sve na vreme, ovako je sve desilo na licu mesta, na prepad. Bio je prirodan porođaj i kako kažu brzo se završio, mada su se ključni momenti meni činili jako dugi. U 21:30 rodila se jedna mala Srna sa 1860g, 2 meseca pre termina.
Videla sam malenu u porodilištu samo na par minuta, u inkubatoru. Kasnije sam je još jednom videla na Institutu za neonatologiju gde je bila prebačena narednog dana. Tada ju je i tata upoznao. Bila je takođe u inkubatoru. Nismo smeli da je dodirnemo, a imali smo pravo samo na jednu petominutnu posetu. Više nam je vremena trebalo da navučemo zaštitnu odeću i za dezinfekciju nego što smo proveli sa njom. Korona je bila u jeku i to je bila jedina dozvoljena poseta.

Naš kontakt sa ćerkicom narednih 5 nedelja sveo se na jedan poziv dnevno institutu gde smo dobijali informacije o njenom stanju i kilaži. Ja sam iz porodilišta otpuštena regularno posle 3 dana. Srnin tata i ja smo stigli u stan praznih ruku, bez bebice. Ovde počinje moja borba za dojenjem.

Znala sam da je mamino mleko najzdravije i najbolje za bebe. Bila sam upoznata sa kolostrumom i njegovim značajem. Kolostrum je počeo da se stvara već u bolnici, ali nisam znala šta bih s njim bez bebe kraj sebe. Nažalost, završio je na ubrusu. Mleko je počelo da mi nadolazi po izlasku iz bolnice, što je sasvim normalno. Samo što kod nas nije bila normalna situacija. Osećala sam se potpuno nesnađeno. Grudi su nadošle, postale tvrde. Šta da radim sa mlekom, kako da ga pravilno izmlazam, da li smem da ga čuvam, koliko dugo, u kakvoj posudi. Šta li mi radi beba u ovom trenutku? Da li je neko uzme u naručje ako zaplače?
Jedno sam instinktivno osećala, daću sve od sebe da sačuvam mleko za svoju malenu.
Na institutu su nam rekli da mamino mleko može svakog dana da se donosi bebi. To su bile dobre vesti! Dobila sam odgovarajuću opremu i kratku obuku. Moje je bilo da se izmlazavam tokom 24 sata, a svakog dana je Srnin tata nosio prikupljeno mleko na institut. Ovde počinje moja lična agonija. Koliko mi je samo posla i truda bilo potrebno za izmlazavanje!

Dojenje je čin koji predstavlja poseban momenat za mamu i bebu, to je nešto samo njihovo i mnogo je više od pukog hranjenja bebe. Mama je opuštena i srećna kad je beba kraj nje, a kada beba počne da sisa, stvara se magičan napitak i prirodni sled je da beba sisa onoliko koliko joj je i potrebno. Beba je ta koja određuje koliko mleka treba da se stvara. Naša situacija bila je drugačija. Postala sam mama, ali sam ja trenutno mama bez bebe. Kakva sam onda ja to mama? Ne osećam se ispunjeno, vec čudno, zabrinuto, tužno. A ipak sam nekako i srećna jer sam ipak postala mama jedne devojčice. U tom vrtlogu osećanja počinjem da se bavim izmlazavanjem. Ali nema šta, odluka je donesena instiktivno, dobila sam opremu i krenula u akciju. Na 3 sata sam se izmlazavala što je podrazumevalo ustajanje noću. Kao da je beba tu. Moralo je tako da bi se mleko održalo. Prvog dana sam za 8 izmlazavanja koja su čini mi se trajala kao večnost nakupila čitavih 30ml mleka. Nisam generalno imala pojma o tome koliko beba popije mleka (verovatno većina mama koje doje i ne razmišljaju o tome), ali na Institutu su imali preciznu meru koliko beba dobija mleka i prema tome sam mogla da uporedim. Kada sam nakupila 30ml, Srna je u bolnici primala 15ml po obroku, što bi za 8 obroka iznosilo 120 ml. Toliko mi se tih 30ml cinilo žalosno i to posle toliko muke da sam se zapitala da li je to uopšte vredno truda. Još mnogo puta sam postavila sebi to isto pitanje, ali kada sam pročitala da je mamino mleko lek za prevremeno rođene bebe, nisam imala mnogo da razmišljam. Daću sve od sebe, pa koliko bude. Za dan, dva je bilo bolje, čitavih 80ml! Kad sam dogurala do 100ml, bila sam neverovatno ponosna na svoj uspeh! Ali dok se moja količina mleka povećavala i Srnin apetit se dosta povećao! Na Institutu se bebama daje mleko mame donora otprilike dok uzimaju 20ml po obroku. Kad pređu tu količinu, onda se daje veštacko mleko. Moja bucka je brzo presla na veštacko mleko, što nas je jako radovalo jer je to značilo da lepo napreduje, ali nikako nisam mogla da izmlazam dovoljnu količinu koja bi zadovoljila njene potrebe. To je bilo toliko frustrirajuće da sam se često osećala kao totalni promašaj. Nije puno pomogao ni osećaj krivice koji se šunjao iz prikrajka postavljajući razna zlurada pitanja. Kako je došlo do prevremenog porođaja, da li sam ja kriva? Bila sam možda previše aktivna, da nisam, možda bi sve bilo drugačije. Ne, ne, nema mesta takvim mislima, moram ostati pozitivna! Svaka kap mleka se računa. Ne mogu da uzmem bebu u naručje, ne mogu da joj šapnem da je volim iako je nisam ni čestito upoznala. Jedino što mogu je da se izmlazavam na 3 sata i to ću nastaviti da radim! To mi je davalo osećaj koristi. Radim nešto korisno za moju bebu. A onda kada se desi da ne čujem alarm i preskočim jedan noćni podoj, pa se probudim i shvatim da sam se uspavala, toliko bih bila razočarana u sebe, imala sam osećaj kao da sam je izneverila. Sve je to trebalo prebroditi i dočekati još jedan dan, još jedan poziv gde smo dobijali nove informacije o njenom stanju, a nije se naziralo kada ce doci kući iz bolnice. Tako je prolazila nedelja za nedeljom.

Prosečna količina mleka koju sam mogla da nakupim za dan ostala je do samog kraja 160ml, dok je Srna pred izlazak dobijala cak 500 ml dohrane dnevno. Zašto ne mogu da napravim više mleka? Pijem puno tečnosti, vode kao nikada u životu, a nije da sam ljubitelj inače. Jedem redovno, pijem kvas, uzimam ovsene pahuljice, laneno seme, sve gde ima vitamin B, uzimam sve sto pospešuje dojenje. Naravno izmlazavam se na 3 sata svih 5 nedelja.
Ali bez obzira na te moje lične frustracije, dobijamo divne vesti, konačno! Moja mala Srna koja je sad bila prava beba od 2850g stiže kući!

Tu nije kraj našoj priči o dojenju. Pred sobom smo imale ozbiljan zadatak, da sa flašice i veštačkog mleka pređemo na dojenje. Srna je imala puno toga da nauči od najranijih nogu, ali ona se pokazala kao veliki borac i verovala sam da ce savladati i ovaj izazov!

Sa druge strane, ponekad je bilo vrlo teško zadržati veru u sebe. Želela sam da pređemo na dojenje odmah, ali to nije išlo tako lako. Plakala je često jer je posle traljavog sisanja ostajala gladna. Morali smo da nastavimo sa flašicom, odnosno rešili smo da kombinujemo. Nikako nismo mogli da procenimo koliko dohrane joj je dovoljno, odnosno koliko je prethodno sisala. Hajde prvo da sisa, pa ako ne bude dovoljno da joj napravimo dohranu. Da li da joj ponudimo jednu mericu dohrane, pa da dodamo još jednu ili odmah obe? Prema uputstvu bi trebalo uveliko 3 merice. Srnin tata je uvek bio za to da joj se spremi flašica sa većom mericom, da se dete lepo najede. Ja sam uvek naginjala ka tome da prvo sisa, a da se ponudi flašica ukoliko bi plakala i posle dojenja, sto se često dešavalo. To su bili dani konstantne nedoumice! Bilo je tu i raznih mišljenja i saveta sa strane, koji su više zbunjivali nego što su pomagali. Na kraju se svelo na to da treba slušati sebe i svoj instinkt. Rešila sam da istrajem. Sisanje na svakih sat, dva, uz postepeno smanjivanje veštačkog mleka bio je put koji sam sledila. Vremenom smo došli do toga da smo joj davali flašicu samo dva puta dnevno, posle par dana jedanput dnevno da bismo posle 2 meseca onoga što je za mene bila ljuta borba došli do toga da je prošao ceo dan i cela noć bez flašice! Bio je to veliki trenutak za mene lično iako je trebalo da prođe još nekoliko dana da bih mogla sa olakšanjem i sigurnošću da kažem da moja beba samo sisa. Ostalo je istorija! Uživanje sa bebom u trenucima dojenja, bez opterećivanja flašicom, mililitrima, grejanjem, kupovinom i rokom formule, jednom rečju vredelo je svega!

Velika vera u sebe kao mamu i istrajnost bile su potrebne da moj mali veliki borac i ja postignemo zajednički cilj. Dok me Srna trenutno gleda, smeši se i kao da želi još nešto da kaže za kraj.

Zdravo još jednom! Ja sam Srna, imam 8 meseci i uživam u svakom trenutku dok sikim. Ja sam jedna srećna i voljena beba!