Silno sam želela da se porodim u baby friendly porodilištu, da bi mogla od prvog dana da budem sa njim, ali zbog velike gužve u porodilištu i situacije sa kovidom, mene su smestili na patologiju, a njega u sobu gde su inkubatori, dok se ne oslobodi soba na neonatologiji...

U sobama gde smo bili smešteni, nije bilo moguće dojenje, te su ga hranili adaptiranim mlekom, ali je on neprestano plakao... Doktori su ga ispitivali celi dan, tražili uzrok plakanja, ali ništa, sve je bilo u redu... Doveli su me kod njega, uzela sam ga u ruke, a on je neprestano sisao u prazno... Želela sam da mu dam da sisa, ali to nije bilo moguće...

Nastavio je da plače do narednog dana, a oni su sumnjali na razne stvari, samo ne na to da on želi da sam sa njim i da sisa... Sutradan, napokon, smestili su nas u istu sobu, legli smo u krevet i tada je konačno prestao da plače. Tog momenta, kada je prvi put osetio svoju "cikilicu" kako je zovemo, umirio se i ubrzo zaspao.

Tada sam osetila nešto najlepše na svetu. Dojenje mi je postalo najdivnije osećaj i planiram još dugo da uživam u njemu. I sada, kada ima skoro godinu dana i njemu je "cikilica" sve na svetu, može da ručka šta god poželi, ali na kraju uvek traži "cikilicu".

Volela bih da svaka žena može da oseti to blaženstvo i tu bliskost i nežnost koju sa sobom nosi dojenje i jedan mali zivot.