Kako je bio mrvica, nije mogao lepo da uhvati dojku, a ja nisam znala da mu pomognem. Zbog žutice je puno spavao, a trebao je da sisa češće. Buđenje pola sata, pola sata dok uhvati dojku. I nakon par minuta zaspi.

Kreće opet buđenje, da bar koliko-toliko sisa. Plače on gladan, plačem ja od muke i mislim se kako ne znam da dojim svoje dete. Da mi je neko pričao da je to nauka neka, ne bi verovala.

Malo, po malo moj dečak je rastao i išlo nam je sve bolje. Onda smo uživali i on, i ja u dojenju i sasanju kako i treba da bude. Zato, naklon do poda svakoj majci, i za uspelo, i za neuspelo dojenje 💖