Još od trenutka kada sam saznala da stiže moj prvi dečak, želela sam da imam prirodan porođaj i da dojim svoju bebu. Nisam ništa znala o tome, ali sam znala da to želim.

Došao je i taj dan, i počela naša avantura sa dojenjem. Bilo je svega, i straha da nema dovoljno mleka, i suza, i bolnih ragada, i zapušenih mlečnih kanala praćenih temperaturom, i masiranja dojki, obloga od svežeg kupusa... Ali osećaj toppline, nežnosti, bliskosti, miris bebe koja se privije uz grudi nije moglo ništa da nadjača. Prvi dečak dojen pune dve godine.

Sada imamo batu koji će u julu napuniti dve godine, i koji još uvek sisa. Ne znamo do kada ćemo još, ali mnogo nam je lepo. Drugi put je sve bilo lakše, jer je mama znala šta je čeka. Na vreme počela nega bradavica, pa nije bilo pucanja, strahovima nije bilo mesta.

Ostaje samo osećaj zadovoljstva što znam da svojoj deci mogu da priuštim nešto neprocenjivo, nešto što nema da se kupi ni u jednoj prodavnici. I to ne smatram svojom žrtvom, nego blagoslovom i najvećom srećom.