Arsenije je došao na svet malo ranije 21.09.2020. Bar doktori tako kažu, u 37-oj nedelji. Porođaj prirodni, potrajao je malo, ali prošlo je sve kako treba. Ocena 9 za malog plavušana, veoma glasnog. Dok njega odvode na "ulepšavanje" i merenje, mene prebacuju u sobu. Stižu druge bebe kod svojh majki, meni stiže doktorka sa informacijama o bebi i jednim papirom. Potpišite, mi vašoj bebi ne možemo više da pomogmemo... On loše diše, nije dobro, ne znamo, ne pitajte, ne slikajte, ne plačite... Te plitke udisaje, jecaje i njegovu borbu za vazduh nikada neću moći da zaboravim. Ni najvećem neprijatelju tu scenu ne želim da vidi a kamoli da doživi. Odlazi dalje...

Ja ostajem u porodilištu. Bez bebe. Tako i napuštam tu zgradu 48 sati kasnije. Kažu uspostavljena laktacija, a niko i ni da proveri da nemam ni kapi. Potpisah sve, moram. 72 sata niko ne daje garancije za njegov život... Najzad, bar smo opet u istoj zgradi.

On u inkubatoru, sa cevčicama u ustima nosu, igle u rukicama, nogicama. Mleka ni za lek. Krenuh sama, pumpica ni da čuje. Masiraj, stiskaj, ne znam, samo znam da mora da krene. Trebam mu. Treba mu kolostrum. Ništa. Izgrebah se sva. Bride ruke, bride grudi. Odrana koža. Odjednom krenu prva kap. Do kraja tog dana celih 8 ml mleka! Uspeo je da ih popije kroz tubus. Nema veće sreće! Nastavljam poletno. Na svaka 3 časa obrok. Sad će mama da pomogne. Tu sam, mora da zna.

A onda očaj. Iste reči. Majka, vaša beba nije dobro. Mora na respirator. Vi se idalje izmuzavajte. Bližnji kažu, neka preživi, nije bitno što nemaš mleka, ne brini, ne pravi sebi pritisak. Ja 20 ml on ne svari ni 2ml... Plačem. Spremim 25 ml, on ne može ni 2. Bacam, plačem. Spremim 30 ml. On ni 2... hrani se preko cevčica, ne treba mu moje mleko, infuzija mu je dovoljna. Kažu, nema snage da ga svari. Očaj. Ali svaka 3h izdajam i bacam svoje mleko.

Jutro 3. dana nakon intubiranja, dolazim do njega, on nije više na respiratoru! Spava i diše sam! Kako rekoh ovo odjednom?! Kažu Majka on je sam izvukao tubus noćas pa smo ga pustili da vidimo može li nešto da diše sam. Može li?! Nego šta!

Od 27.09. sve kreće na bolje, dan po dan. Malo dohrane malo mog mleka, izdojenog. Nisam bila spremna da ga u bolnici privijem na grudi, a nisam imala ni dovoljno mleka. Stres, 16 dana u bonici, 16 dana odvojenosti, pakleni početak. Došli smo kući, 17og dana na oduševljenje patronažne sestre uz reči "ja ovo do sada nisam videla" Arsenije počinje da sisa kao zmaj. Od tog 07.10.2020. pa do dana današnjeg on doji. 20 meseci pa oni sa početka priče koji su rekli "nije bitno ni da nemaš mleka" sada kažu "on će tako do prvog razreda" 😃.

Izborismo se mi i za dah i za mleko. Sada nek traje dok nama prija...