Iz straha da će me kao novopečenu mamu ubediti da neću moći da dojim, još u trudnoći sam se dobro pripremila. Angažovala sam savetnicu za dojenje i znala šta me čeka. U toku razdvojenosti koja je trajala tri dana nakon porođaja sam se izdajala, a kada smo se konačno spojili počeo je divan period koji traje i danas.

Najveća podrška mi je bio muž, kao i sada. On je bio taj koji mi je davao vetar u leđa, donosio mi vodu u toku podoja danju i noću, brinuo o mojoj ishrani i udovoljavao mi. Jako me je brinulo kada sin nije hteo da jede čvrstu hranu, ili je jeo veoma male količine, ali me je muž podsećao da je to u redu, da ni mi nismo uvek raspoloženi za obrok i da je bebi u toku cele prve godine osnovna hrana majčino mleko, tako da nemam brige da ne unosi dovoljno nutritijenata.

Želela bih da svaka žena ima nekoga ko će joj biti vetar u leđa, bilo da joj je ta osoba partner, roditelj, prijatelj ili komšinica. Jedna anegdota iz perioda isključivog dojenja naše bebe je kada smo u jednom poklon paketu dobili kutiju adaptiranog mleka. Gledao je moj muž to mleko danima i najednom pitao: „Šta misliš, da napravim ja ovo mleko Gizmu da popije? Da se ne baci".

Gizmo je naš kućni mačor. Slatko se smejemo i danas kada se setimo toga, ali je ta kutija ad mleka otišla u prave ruke - jednoj prijateljici koja svoju bebu ne doji. Inače, muž je mnoge svoje prijatelje upućivao na udruženja koja se bave dojenjem, na smernice Svetske zdravstvene organizacije, pričao sa njima o značaju dojenja za bebu i mamu.

Meni je najvažnije to što i sada imam njegovu podršku za takozvano produženo dojenje jer se o znalaju dojenja posle godine dana malo priča. Najlepši osećaj je kada mi se dete nasmeje u toku podoja, znam da je taj osmeh upućen samo meni i da je u tom trenutku ceo svet naš.