Kažu da te ništa ne može pripremiti za ulogu roditelja, pogotovo za ulogu majke i bez obzira koliko želite dete tek kada ga dobijete shvatate da je to zaista istina. Ta spoznaja ne dolazi dok uzbuđeno čekate dan kada ćete upoznati svoje dete, spremajući sve stvari sa dugačkog spiska, motajući te malene čarapice, zeke, pelene, igračke u sobici koja već miriše na bebu, niti dok taj maleni smotuljak očima punim ljubavi držite u rukama u porodilištu shvatajući koliku bol možete izdržati i zaboraviti da bi ga zagrlili...ne...momenat kada dođete kuci sa bebom, spustite je na krevet, gledate očima punim ponosa, sreće, ljubavi...i ukočite se u trenutku pitajući se: "ok...a šta sad treba da radim?"...

Postali ste odgovorni za nečiji život, sve je na vama!! E pa to je prvi momenat koji vas uvodi u suočavanje sa nizom izazova na koje niste bili spremni, ali to je i trenutak kada vaša ljubav, snaga i sreća prestaju da poznaju granice...

Od kad znam za sebe nosila sam uvek sa sobom želju da jednog dana budem mama, i nema deteta u mojoj okolini koje se rodilo a koje nisam nosala i čuvala. Kada sam se našla u godinama i prilici da to i postanem, dobila sam dijagnozu da će to za mene biti nemoguće... Nikad tužnija nisam bila. Nisam mogla da zamislim svoju budućnost bez dece, stoga odlučila sam da u to čvrsto ne poverujem, držeći se i za mogućnost da budem majka nekome od dece koja je nemaju.

Nakon nekoliko godina došao je i dan kada sam izgovorila sudbonosno "DA" i upravo tog dana, jednog od najlepših u mom životu, sudbina je odlučila da me nagradi sa jednim malenim srcem koje je počelo kucati u mom stomaku! Nakon 9 meseci pripreme, čitanja raznih knjiga/stranica o porođaju, o roditeljstvu, o nezi beba...zatekla sam se u tom momentu kada smo doneli našu prelepu devojčicu kući, stavili je na krevet i zapitali se: "a šta sad?" Između ostalih izazova tu kreće i naša borba oko dojenja.

Malo je reći da nisam bila spremna za to...Vi očekujete da, nakon sve te pripreme, saveta, želje da dojite, to ide glatko i čim dobijete bebu u ruke doživite tu prelepu povezanost sa detetom i zaljubite se. Kod nas je to izgledalo ovako - nakon 24h porađanja, i 2h "oporavka" na intenzivnoj, dovode mi bebu u sobu, musavu od neke bele mase - kontala sam možda su je mazali s nečim, šta ja znam koja je procedura..."prikače" je na dojku, kažu "eto uhvatila je" i ostave nas. Moja mila devojčica je instant zaspala, dojka je ispala iz usta i potpuno je komirana i nezainteresovana da se na istu vrati...Počinje panika "pa šta je sad ovo???" Jer pisalo je tamo negde da su prve kapi - kolostrum, najvažnije za bebu, a ona neće da vuče...

U sobi još dve mame, čujem kako njihove bebe zadovoljno cokću, gledam u ozarena lica tih žena i plače mi se...Ja nešto ne radim kako treba...Dozivam sestre, hodnik prazan, u svom tom bunilu ne bih ga razlikovala od pustinje, samo je falilo neko granje da se kotrlja...Okrećem se po sobi, dva postera o dojenju...Ok piše masirati dojku da se lakše otpusti mleko, kopiram pokrete sa slika, ali ni kap ne izlazi...Opet nešto ne radim kako treba, ne dozvoljavajući sebi da pomislim da nemam mleka, jer ako ga nemam u tolikom dojkama onda ću ih rado na panj i odseći!

Čuju se koraci sestre, ja uspaničeno i dalje pokušavam da probudim moju devojčicu - čitala sam negde da je treba štipkati za obraze, ručice, nožice...ali ništa ne uspevam... Objašnjavam sestri problem i molim je da mi pokaže šta da radim, ona mi istumba dete kao loptu i probudi je, zatim stisne dojku, da sam se ujela za jezik, a iz nje izlete maleni mlaz mleka!!!

Samopouzdanje mi je skočilo do plafona! Super! Imam mleka to je najvažnije... Pokušava da je nakači ponovo ali joj dojka klizi iz usta...a onda me zalepi sa rečenicom: "pa ne može ona TO da uhvati. Nek vam donesu veštačke bradavice"... Šta je sad to? Tolike bradavice, a nemam ih??? Naravno za sat vremena mama mi je donela te "šeširiće"...donose mi opet bebu, ponovo musavu, ja uzbuđena čekam da mi nameste tu gumu između mene i bebe i prvi put čujem i vidim kako vuče...mojoj sreći nema kraja jer je popila koju kap onog najvažnijeg mleka...Čim je sestra izasla iz sobe, šeširić je skliznuo, i dok sam pokušavala da sve vratim na mesto moja devojčica je opet zaspala...

Hodnik se opet pretvara u pustinju, mame koje leže u istoj sobi ne znaju kako se to koristi, a na zidu nema postera o veštačkim bradavicama. Ok...uzimam telefon i istražujem po internetu...dok sam pokušavala da to savladam, došla je sestra i odnela je bebu, komentarišući kako nam bebe donose na podoj a ne da surfujemo po internetu...Tad sam već počela da se osećam poraženo, hormoni divljaju, a ja nikako ne mogu da savladam prvu obavezu prema svom detetu i da je nahranim...Ne mogu da opišem koliko sam bila izgubljena, isfrustrirana, tužna i besna na samu sebe....Kako je moguće da posle tolike pripreme ne uspevam...

Nakon tri dana malenih uspeha i velikih poraza primećujem rane i krv na bradavicama. Čitala sam da se to dešava, nisam se puno potresla, jer dokle god moje dete dobije koju kap mog mleka, izdržaću to... Sa drugim mamama sam se već lepo sprijateljila i saznala dosta toga što nigde nisam procitala. Naime bela masa od koje je moje dete stalno musavo je dohrana...a onda mi pade na pamet: "pa zašto bi ona i bila zainteresovana za dojku, ako je donose situ, pa i ja bih samo spavala da mi neko nalije tanjir hrane u želudac a ne mučila se da vučem jos hrane kroz tako uske rupice..."

Ok...kad dođemo kući izbacićemo dohranu i biće bolje"...a onda je dobila žuticu i produžili su nam boravak još dva dana radi sunčanja...Ok...bradavice su mi bile u sve gorem stanju, ali mleka je bilo sve više, te od straha da i to ne izgubim svojski sam se trudila da moja beba povuče što više dok je kod mene - stisnem zube i nameštam šeširice, sklonim šeširice, pa opet vraćam jer je počelo đavolski da boli...i jedno jutro dolazi vizita i pedijatar govori "o popila je 80 ml, možete kući..." Ja zbunjena pitam: "čega 80 ml?", "Pa VAŠEG MLEKA, možete kući, zbog žutice kupite dohranu i nakon svakog podoja joj dodajte, dojite na svaka 2 sata, budite bebu, na jednoj dojci toliko na drugoj toliko...."

U tom momentu ostalo što sam čula zvučalo je kao "bla, bla, bla...." Njeno izlaganje je trajalo svega 2 min po detetu, tako da sem onog "popila je 80 ml MOG MLEKA ništa više nisam zapamtila niti razumela... Mojoj sreći nije bilo kraja, kao da sam osvojila vrh Everesta, znači biće to sve kako treba... Hodnik se ponovo pretvorio u pustinju, pa dok sam čekala otpusne liste, oslonila sam se samo na savete mame do mene, i šta je ona čula da mi je pedijatar rekao.... Znači dnevnik u ruke i zapisuj koliko je jela i kad, koliko je popišanih i pokakanih pelena imala i kad, buditi bebu na dva sata, 5 min na jednoj dojci, 5 min na drugoj, rotiraj, pa dodaj dohranu i piši koliko je dohrane popila...Ok, spremna sam, to ne zvuči tako teško...

Dolazimo do onog momenta kada dolazimo kući i svoj smotuljak sreće spuštam na krevet, prebiram po glavi šta mi je činiti i kreće naša borba...

Naše upoznavanje i prilagođavanje nije uopšte izgledalo kao lepa emotivna priča iz filmova gde majka drži svoju bebu u naručju i zaljubljeno je gleda dok beba doji...Ne...kod nas se sve svelo na vođenje evidencije koliko je dojila i kad, koliko ml dohrane je popila, koliko je kakila i piškila i kad...i sve bi to bilo još i ok da mi nije trebalo pola sata da je razbudim, sat vremena da je nahranim, i dok odspava tih pola sata od 2h na koliko sam proces morala ponavljati ja sam to iskorišćavala da sve ispišem, da beznadežno istražujem po internetu kako da izlečim ragade i blistere, kako pravilno da postavim bebu na dojku...više sam gledala u sat i dnevnik nego u svoje dete...

Bila sam potpuno izgubljena i osećala sam se kao beznadežan slučaj u svojoj novoj ulozi...Preplavljena emocijama i frustracijama propustila sam onaj deo gde treba da gledam i osluškujem svoje dete, svoj instinkt, a ne hiljadu različitih i kontradiktornih saveta koji vode samo u očaj i osećaj da ništa ne radim kako treba...

Nakon nekoliko dana desilo mi se da mi je beba zaspala posle podoja tako čvrsto da smo dohranu izostavili...i gle čuda! Za sledeći podoj se probudila sama, nije mi trebalo pola sata da je povratim iz naizgled beživotnog stanja... Nakačila se na dojku žustro i vukla dosta jače nego inače... Bila sam oduševljena, moje samopouzdanje je opet bilo na vrhuncu!... Pa naravno, bilo je jasno da imam više mleka i da je dohrana prezasiti, što bi se budila posle tako sita... To je momenat kad sam se otreznila i počela da verujem sebi, izbacila sam dohranu, sklonila dnevnik, bacila veštačke bradavice, počela sam da osluškujem potrebe svog deteta, jer pored hiljadu različitih saveta shvatiš da je svako dete drugačije i da niko ne poznaje bolje tvoje dete od tebe. Tako smo konačno počele da se upoznajemo i dojila sam je na zahtev.

Postala sam još upornija da dojenje sprovedemo uspešno... Zbog bolova i rana pokušavala sam na sve načine da ucinim dojenje podnošljivijim, od mazanja svog mleka i sušenja na vazduhu, kremica lanolina, kompresa...pa do drzanja filžana na bradavice pod pelenom između podoja...ništa nije uspevalo...Ali nisam ni po koju cenu htela da odustanem, pogotovo kada je mleko počelo da curi i između podoja...

Bilo mi je jasno da je sve uredu sa mojim mlekom, ima ga, beba lepo napreduje, ali trpim sve jače bolove, stvaraju se i grudvice u dojkama, rane ne nestaju, podoji nam i dalje traju oko sat vremena, znači nesto ne radim pravilno, ali nisam znala šta. Pronašla sam više stranica gde savetnice za dojenje pomažu mamama i pomoću njihovih saveta zaključili smo da jedini problem može biti nepravilan hvat... Toliko sam pročitala članaka i iskustava o dojenju da se činilo kao da sam na večitom kursu za savetnicu... Imala sam dve patronažne sestre, obe su me ubedile da je hvat pravilan i da imam osetljive i velike bradavice pa mora da me boli dok beba malo ne poraste... Pomirila sam se sa tim i naoružala strpljenjem, najvažnije mi je da ona lepo napreduje, izdržaću...

Narednih 6 meseci naš svaki podoj je izgledao tako što zagrizem pelenu i stavim je na dojku...Bol koji sam osećala je bio nalik sečenju žiletom, ali svaki pogled mog deteta, svaki osmeh, svaki napredak i samo to što je živa i savršeno zdrava davalo mi je snagu i volju da istrajem...Bila sam presrećna u svojoj nesreći... Nakon 6 meseci rane su počele da zaceljuju, mada su se povremeno pojavljivali blisteri, manje je bolelo, ali su počeli često da mi se zapušavaju kanali do te mere da sam imala više puta mastitis...

Kreće sa začepljenim kanalom, stvore se grudvice u dojci, pojavi se crvenilo, i krene temperatura....Svaki moj odlazak kod lekara bio je bezuspešan, jer nisam došla sa temperaturom preko 39°C, ili su me slali od jednog do drugog doktora pri čemu ni jedan od njih "nije stručan za tu oblast", te na kraju ispadne da ako imate problem sa dojkama to rešava baka sa pijace sa svojim svežim kupusom, osim ako ne gorite od temperature i ne postanete spremni za "pod nož". Naš izvrnuti sistem me je još jednom uverio u onu narodnu "u se i u svoje kljuse!"...

Nakon nekih godinu dana, dojenje je postalo mnogo lakše i pored problema sa čepićima, postala sam ekspert u vađenju istih i pražnjenju dojki - od korišćenja sterilne igle za tu svrhu, do masiranja pod toplom vodom, stavljanja hladnih obloga, motanja kupusa...Momenti dojenja su postali najlepši momenti u kojima smo nas dve same, potpuno zbližene, u kojima razmenjujemo iskrene poglede pune ljubavi, ponosa, sreće, topline...

Dojka nije samo bila izvor hrane - uvek dostupne, savršeno zdrave i tople hrane, bilo kad, bilo gde - ne, dojenje je bila i uteha, i razmena nežnosti, u nekim momentima i mesto na kome se izvode akrobacije... Iako nosi sa sobom gomilu odricanja, strpljenja, truda, značaj dojenja je ogroman i čvrsto verujem da nisam ništa bolje mogla da joj pružim od te žrtve. Izuzetno je teško istrajati ukoliko ste jedna od tri žene koja ima problem, kao što je bilo u našoj sobi u porodilištu, nije uopšte čudno da majke odustaju, ili ih ubede da nemaju dovoljno mleka ili da im mleko ili bradavice ne valjaju!! Ne, samo nemamo adekvatnu podršku onih koji bi trebali stručno u to da nas uvedu i prosto - nismo spremne da to bude takav izazov jer smo neupućene, o tome se ne priča toliko koliko o porođaju i šta vam za bebu treba...a trebala bi biti jedna od važnijih tema...

Naš staž dojenja je trajao pune dve godine, savršene dve godine u svim svojim nesavršenostima i jedna od stvari na koje sam najviše ponosna. Sada imam drugo dete od 2 meseca, živimo u drugom gradu gde je podrška dojenju mnogo veća, te poučena prethodnim iskustvom odmah po izlasku iz porodilišta angažovala sam savetnicu za dojenje da mi lično pokaže gde grešim, jer je scenario iz priče sa ćerkom počeo da se ponavlja. Popravili smo hvat i rešile dugogodišnji problem za sat vremena!!! Toliko malo angažovanja stručnog lica je bilo potrebno da spreči sve muke kroz koje sam prošla!!

Sada je dojenje pravo uživanje od početka i umesto da trošim sate i sate tražeći uzrok problema, umesto da ispisujem evidenciju podoja i vršenja nužde svoje bebe, umesto da grizem pelenu i plačem danima jer se osećam kako me ti neuspesi guše i izjedaju, ja uživam sa svojim detetom u naručju, neprestano razmenjujemo nežne poglede, uživamo u toplini zagrljaja i podoji su bez ikakve nelagode. Sada je moje lice ozareno poput onih mama u porodilištu, dok sam ja plakala...i tek sad mi je jasno kako izgleda kada se odmah zaljubiš u svoju bebu i uživaš sa njom, bez stresa, bez tenzije, bez bola...Ali da moram da biram da li ce ponovo boleti ili da odustanem od dojenja, izabrala bih bol...jedinu bol koje se rado sećam i koja nedostaje...