Pre pandemije, rodila sam svoju prvu ljubav, jednu malu krofnicu. Težak porođaj, još teži oporavak. Devojčicu sam dojila u porodilištu i dojenje nastavili i kod kuće. Jako malo je dodavala na kilaži što je nas roditelje veoma zabrinulo. Njena izabrana doktorka rekla nam je da je devojčici potrebna dohrana te da prekinemo dojenje.

Očajna, želela sam da svom detetu priuštim najbolje za nju, te kao mlada majka od 18 godina poslušala sam savet doktorke, s tim da nismo prekinuli dojenje. I dalje je dodavala po samo 500-600g mesečno. Kad se sama odvikla od ad mleka imala je samo 4 meseca. Tako mala znala je šta je najbolje za njeno malo telo.

Ona je sitna devojčica i bila je veliki sisoljubac. Zvali smo je "mali sisoje". Ostala sam trudna sa drugom bebom za vreme "velike pandemije", sećam se da je to bila izolacija za sve ljude u Srbiji. Otišla sam na jedan pregled da bi mi potvrdili trudnoću i posle toga nisam otišla ni na jedan pregled više. Iz razloga da sam bila uplašena da ne zarazim svoju malu bebu, provela sam kod kuće celu svoju trudnoću. Devojčica je i dalje sisala, te sam razmišljala da dojim tandemski kad se beba rodi.

Došao je i dan kad sam osetila prve kontrakcije. Zima, decembar, doktori koji su me primili veoma neljubazni, sestre koje su bile u toj smeni takođe vrlo neljubazne i arogantne. Ja sam ćutala i slušala sve što mi govore. Otišla sam u zgradicu pored da mi urade jedan ulrtazvuk jer nisam kontrolisala trudnoću, i urade test na covid. Na ultrazvuku su rekli da beba ima oko 3900g, i da je sve u redu.

Antigenski test je bio negativan ali, PCR test je bio POZITIVAN. Strah, strepnja, izolacioni deo u bolnici i doktori koji viču i vređaju. Uplakana zovem supruga i dajem mu sve informacije, gde me on teši i govori da će biti sve u redu. Smena se završila a ja sama u izolacionom delu, nisam dobila večeru. Ostala sam gladna to veče, jer ništa od svoje hrane nisam smela da unesem u taj deo. U jutarnjoj smeni dolazi jedan vrlo fin i ljubazan doktor da me pregleda. Porođaj je krenuo ali su me morali indukovati vaginaletom za otvaranje. Zbog toga što sam bila veoma mršava veoma teško sam rodila svog dečaka od 4kg.

Uspostavili smo prvi kontakt, osećaj predivan, doktor mi čestita i natopljava mi usta mokrom gazom, govori da je sve u redu i da je beba negativna na antigenskom testu. Kada su me prebacili nazad u izolacionu sobu, dečak je bio pored mene ali nisam smela da ga diram niti da mu se približavam jer je on bio negativan. Rekli su da ne smem da ga dojim te da će ga hraniti špricom ad mlekom. Noć, kasni sati, beba plače, vreme mu je za mleko.

Niko ne dolazi, ja strahujem. Izašla sam u hodnik da dozovem sestru jer me u izolacionom delu nisu čuli. Sestra dolazi i viče na mene što sam izašla te da se strpim doneće mleko i nahraniće bebu. Ja se vraćam uplakana, gledam u dečaka kako plače, ne smem da mu priđem, plašim se da ga ne zarazim. Čekamo mleko ali niko ne dolazi. Prelazim preko svih njihovih reči i uzimam dečaka, sedim na bolničkom krevetu i stavljam ga na dojku. Trenutak tišine, dečak sisa veoma dobro, uspavao se na dojci kada sam ga vratila nazad u krevetac. Sestra je sa mlekom došla u pola 7 ujutru, pred vizitu. Posle toga sam svoje dete u tajnosti dojila i nisam dopuštala da ostaje gladan zbog svojih strahova i njihovih reči. Kada je došao dan da izađemo iz porodilišta, dečaka su odveli na pedijatriju jer je dobio žuticu, a ja sam puštena.

Plakala sam, mnogo, opet su nas odvojili. Kući me je čekala moja prva ljubav, moja ćerka koja je i dalje sisala. Sisala je dok dečak nije izašao sa pedijatrije, gde se sama odbila od sike. Moj veliki dečak danas ima 16 meseci, doji i dalje i nikad se više od tada nismo odvajali.

Strahovi učine svoje, ali povezanost majke i bebe može svaki strah da pobedi!