Tog 8. marta sam dobila najveći poklon na ovom svetu, malog dečaka, iako nisam toga bila ni svesna. Nakon prespavane noći nakon porodjaja, budim se sva bunovna, sa bolovima. Nekim čudnim bolovima najviše u grudima.

Pridignem se sednem na krevet kad ono moje grudi pet puta veće, spavaćica mokra, pomoslim u sebi možda bi bilo lepo kad bi ovako i ostalo 🙂 posle par sati, rano ujutru, donose mi bebca. Uzimam malog anđela u naručje, posle par minuta kreće plač, i kreće priča o dojenju.

Kao neiskusna mama, bilo je mnogo preznojavanja, suza dok smo našli za početak položaj. I bebac počne da siki, preko alveola, i tada počinje najlepša priča o dojenju. Bila sam u čudu i mislila kako bebac zna više od mene, kako to izgleda kao da sam dojila mnogo puta. Tu prirodu i taj dar dojenja i kako bebac zna kako i šta i treba i dan danas deluje kao najlepši san.

Bilo je tu i noći neprospavanih i mojih temperatura i taj osećaj kad staviš bebu na grudi i taj bol od upale i taj mali bebac koji ti time što ga dojim zapravo mnogo pomaže a da to ni ne zna. Najlepši prvi osmeh i uzdah je upravo i bio taj nakon dojenja, nakon samo par dana od porođaja. Taj mali osmeh i zadovoljstvo, i taj nežan i nevin pogled ću pamtiti dokle god postojim. Osećaj dojenja i taj osećaj kad vidim da bebac lepo napreduje od mleka svoje mame je najlepši na svetu. Taj maleni stisak ručice i ti nežni mirisi bebe pomešani sa mlekom ostaju urezani za ceo život. Bebama je to više od hrane, i uteha i nežnost i osećaj sigurnosti, i da znaju da su na svom terenu i kod svoje mame.

Želim svim mama ovom putem da pružim punu podršku i da svi znamo da dojenje zna da bude u istom trenutku i mnogo teško ali i prelako. Samo pratiti bebu i pustiti nju da vodi ovaj najlepši ples i onda dolazi do zbližavanja i najveće ljubiavi ❤️❤️❤️