Tokom trudnoće čituckala sam o zlatnom satu i dojenju, biće to ok, prirodno je - bila sam ubeđena. Bili smo u bolnici u delu koji nije "babyfriendly" sistem te je ta tri dana bilo sve onako kako sam i mislila - lako i prirodno.
Svoj optimistični stav zaboravila sam prvog dana po dolasku kući.

Jakša je tražio siku svakih pola sata do sat što je meni, zbog ragada koje sam imala, bilo ravno otprilike Danteovom osmom krugu pakla, a svim ljudima oko nas znak da nemam dovoljno mleka. Njihove sumnje potvrdila je patronažna sestra savetom da ponudimo dohranu nakon podoja. Tako je krenula "moja borba sa vetrenjačama".

- Nemam mleka za svoju bebu? Nekvalitetno je? Ja sam jedna od četiri odsto žena na svetu? Nema šanse - tešila sam se.

Dojila sam 24 časa, dojila, stiskala zube od bolova i čitala, čitala i čitala, sve ono što nisam tokom devet meseci trudnoće kada je trebalo. Ponuda i potražnja, razumem. Dojenje noću zbog prolaktina, usvojeno. Dojenje na zahtev, a ne na tri sata kako kažu "iskusne" žene, ok.

I dalje iscrpljena od porođaja i konstantnog dojenja dočekala sam našu prvu kontrolu. Moja beba je za mesec dana napredovala 1.100 grama. To je bila moja prva pobeda. A onda, pet dana kasnije, sad već potkovana nekim znanjem, shvatam da sam dobila mastitis. Zalečim prvi, "stiže" drugi, pa iznova antibiotik, kupus, tople, hladne obloge...

- Možda ja ipak nisam rođena da dojim, možda mučim i sebe i bebu, da mi ipak odustanemo? Ali, kako ja da ne dojim svoje čedo, kako da prihvatim da odustanem, ja nisam ona koja se predaje - bodrila sam samu sebe.

Molila sam se da uspemo bar dva meseca, a onda smo sa punih pet razmišljali kako da odložimo uvođenje nemlečne ishrane. Jer, posle famoznih 40 dana, svi bolovi su nestali.

Mi smo uspeli! Sisali smo na plaži, u šatoru na kampovanju, u automobilu. Hrana, voda i uteha za moju bebu bili su sveže spremni uvek i svuda. Sterilizaciju flašica zamenili smo jednim povlačenjem majice, a najveća nagrada za našu mukotrpnu borbu bio je čist, do srži nevin, pogled moje bebe dok sisa. Deset meseci i 11 kilograma kasnije, mi i dalje uživamo u najlepšem osećaju na svetu, dok traženje sike sad zvuči "mam". Hej, uspeli smo, znate kako?

Priroda je sve lepo uredila, samo joj nekad moramo pomoći, a mi smo u tome bili jako uporni!