Svako od nas mašta o nečemu, nada se i priželjkuje. Niko od nas ne zna kako će, tačno da se oseća kada to i dobije. Kada sam dobila dugoželjenu bebu, nisam znala šta bi to tačno trebalo da osećam. Bila sam snađena, preplašena i samo želela da zaštitim to malo biće. Ljubav? Nisam je osetila odmah. To se razvilo vremenom.

Nisam odmah imala mleka. Nisam ni znala šta bi trebalo da radim i kako bi to trebalo da izgleda. Obratila sam se svekrvi, jer je iskusna. Ona mi je masirala grudi, kao i moja mama i ohrabrile su me da dojim bebu, onoliko koliko ja želim. Muž je čitao, informisao se i svakoga dana mi donosio najbolje namirnice koje bi pospešile laktaciju. Iako sam se mnogo trudila i svi oko mene, mleka je bilo jako malo.

Nisam odustajala, beba je sisala koliko god je želela, čini mi se da je samo to i radila. Pored dojenja sam uvela i dohranu jer dete nije napredovalo samo od sisanja. Ali sam nastavila da mu dojenjem pružam utehu, bliskost i sigurnost.

Moj sin je sisao devet meseci. Svaki put bi me gledao u oči i to mi je davalo snagu da što duže održim iako mi je fizički bas bilo naporno. Sisao je satima. Onog trenutka, kada su leđa pocčela da me izdaju, a dojenje postalo kao kazna, odlučila sam da prestanem.

Volim sebe, volim svoje dete. Želela sam da zauvek ostanemo povezani i da nikada ne krivim sebe jer znam da sam dala sve da tu bliskost i podrsku ostvarim. Dojke su mi bile u ranicama, često su bile upaljene. Ne bih da budem patetična i kažem kako je to nešto najlepše na Svetu, svako ima svoje iskustvo. Meni je bio divan osećaj da slušam kako se beba sladi, da osetim njen spokojni dah i gledam te mile ručice koje se bore za svoja prava. Pravo da bude voljeno dete, pravo da bude sigurno i ušuškano.

Kažu da se sve što je bilo loše zaboravi. I bolovi, rane, krvarenje, nespavanje. Ja kažem da se ne zaboravi ali se preboli, jednostavno se pripiše dostignutom cilju. Samo saznanje da smo stvorili novi život, iako znamo i anatomiju ljudskog tela, genetiku, medicinu, opet je to pravo čudo!

A ja sam svoje čudo dočekala, rodila, ljubila, dojila i zauvek će ostati moje čudo. Priroda se za sve pobrinula, naše je da joj ne otežavamo. I da nikada nikoga ne osuđujemo, vec samo budemo ponosni na sopstvene odluke. Kada naša deca prestanu da sisaju, pa čak i ona deca koja nisu mogla biti dojena, da ne prestanemo da ih dojimo lepim rečima, nežnostima, ljubavlju i hrabrošću!