Posle višečasovnog neuspelog prirodnog porođaja hitno sam prebačena u operacionu salu. Anestezija totalna. Bude me i saopštavaju da sam rodila zdravu devojčicu. Čekanje da je vidim, prolazilo je presporo. Ali je prošlo, napokon nas dve zajedno, ali žutica nas je sprečila da siskamo, ona je samo spavkala i bila samo po pola sata do sat pored mene.

Ne lezi vraže, ja navodno dobijem bakteriju i tu kreće agonija. Moju Stelu, najiščekivaniju zvezdu više nisam mogla da viđam, milujem, ljubim, nisam je ni podojila kako treba, privila uz sebe, upoznala, osetila. Nije ni ona mene.

Dani prolaze, misli da kad budemo bile zajedno ona neće znati da sisa, jer je hrane danima na flašicu, mnogo suza prolivenih, ali i čvrsta volja da održim laktaciju, bolno izmuzavanje, još bolnija duša i milion pitanja kada će sve da prođe, kada će ona da bude samo moja.

Stižu rezultati, bakterije nije bilo, greška, prošlo je 7 dana od tad. Kažu da će da je dovedu, tuširam se na lavabou jer u tuš kabini nema tople vode, spremam se samo za nju, više nego za spostveno venčanje. I eto nje, bura emocija, suze radosnice.

Skidam spavaćicu i moja gladnica odmah hvata, kao da nismo ni bile razdvojene. Priroda je čudo. Možda je klise, ali tek kad rodite i povežete se sa bebom shvatite šta je ljubav, šta je jedini razlog za molitvu i pravi Božji dar. To treba doživeti. Sve pre toga ne postoji.