Mislila sam da na ovom svetu ne postoji takva ljubav. Uvek sam imala tu sposobnost da volim i budem voljena. Da usrećim i pomognem. Ali dolaskom mog prvenca, shvatila sam da sam ja mala maca u svemu tome za razliku od njega.

Sećam se kada su ga posle druge indukcije, dve sestre koje su sele sa strane na krevet, doslovno "istisnuli" iz mene, iz sve snage svojim rukama niz moj stomak. Sećam se kako je babici odleteo pravo u ruke, scena kao iz filmova.

Sećam se našeg prvog dodira. Sećam se i da je odmah prihvatio moju bradavicu bez iole muke. Sećam se i mog oca koji me je sačekao na izlasku iz porodilišta. Njegovih uplašenih i presrećnih zelenih očiju. Sećam se da me je sin mnogo podsećao na njega od prvog dana.

Sećam se i dana kada je moj otac preminuo. Sećam se da je moj sin ležao u naručju moje majke i gledao je u oči. Tačno, utešno i sa puno ljubavi. Tako sam ih zatekla kada sam saznala da tata više ne diše. On je sve to osećao.

Nakon tog dana smo pokušavali da se usaglasimo za dojenje. Ali mene više mleko nije htelo. Nešto tako čisto nije želelo da živi u telu koje je sivo. Moj prvenac je bio moja jedina svetlost. Osećala sam da me razume i zbog njega sam skupljala svu radost iz sebe i poklanjala mu svakodnevno. Bog mi ga je poslao tačno kada je trebalo.

Imala sam osećaj da razume što više nemam mleka. Nije plakao, uvek bi prihvatio flašicu i nasmešio mi se kada bi popio mleko. Samo 5 meseci smo dojenjem bili vezani, ali sam zahvalna što sam iskusila tu radost i emociju. Tu sreću i povezanost sa svojim čedom. Zahvalna sam što je deka za sobom ostavio zelene oke kao svoje. Narav blagu i milu. Osmeh najiskreniji koji sam videla. Ostavio je svog naslednika.