Kada mi se želja ostvarila, pa sam konačno ostala u drugom stanju počela sam da se edukujem na temu dojenja. Znala da nije to baš tako lako i prirodno, kako su mi drugi pričali. Pročitala sam dosta knjiga, pogledala dokumentarac koji je baziran na naučnom istraživanju, slušala savetnice za dojenje i bila sigurna u sebe kada je moj sin došao na svet.

Međutim, kako to obično biva - u praksi je to malo drugačije od teorije. U porodilištu sin nije bio sve vreme sa mnom, tako da sam ga prvi put pokušala staviti na dojku posle više od 24 sata. Već tu sam se uplašila da li je kasno pokrenuti laktaciju. Naravno, on kako je bio sitan, nije imao snage da vuče, a mene je bolela rana, pa smo se zajedno trudili kako smo znali i umeli.

Njega su mi dovodili na svaka 3 sata na podoj, sa rečenicom: "Majka, gladan Vam je!" Kako sam još bila psihički ranjiva, pod uticajem hormona od porođaja, prvi put sam posumnjala u sebe. Već treći dan od porođaja nastale su ragade.

Svaki podoj u meni je izazivao nervozu, psihičku pripremu na bol. On sisa nekako, ja plačem od bolova. Veštačke bradavice su mi bile najbolje drugarice 45 dana. Za tih 45 dana bolova, lanolina, veštačkih bradavica, i dalje sam silno želela da sin i ja prevaziđemo ovo i da uživamo u dojenju!

Za sve to vreme, suprug je bio uz mene! Bio mi je podrška, najviše moralna, a onda sve ostalo. Išao u apoteku po lanoline, donosio mi veštačke bradavice usred noći, držao za ruku kada me je podoj boleo, podsećao koliko je majčino mleko zdravo za bebu. Zajedno smo se edukovali i vremenom, problem je rešen.

Jedan dan sam zaboravila da ponesem veštačke bradavice, a beba je uhvatila dojku onako kako treba i mene nije bolelo! Od toga dana uživamo u dojenju! Bebac ima nepunih 11 meseci, isključivo dojen do pre par dana prvih šest meseci. Za ovih 11 meseci imali smo još jednu "krizu" - štrajk dojenja. Zajedničkim snagama, nas troje smo i to prevazišli.

Želim da poručim svim mamama koje imaju problema sa dojenjem, da budu uporne, da se sve da rešiti uz podršku najvoljenijih! 💙