Oduvek sam volela decu, male bebe su mi bile preslatke. Jedva sam čekala da se ostvarim kao majka. Ali sudbina se pobrinula da moram da se borim za potomstvo.

U najboljim godinama sam se razbolela, moji bubrezi su prestali da rade. Imala sam samo dvadeset i jednu godinu. Presuda-dijaliza. Tri puta nedeljno vezana za aparat, vezana za moj grad, vezana za bolnicu. Roditelji od šoka dobijaju dijabetes, ne mogu da mi budu donori. Agonija se nastavlja punih 6 godina...

U tih 6 godina bilo je teških trenutaka ali i lepih, moj najveći oslonac (tad me je zavoleo a posle i ozenio) suprug Slaviša je stao uz mene i nije me puštao. Voleo me je pored svega što je bilo uz mene.

Jedne noći je zazvonio telefon. Bio je to poziv za transplantaciju. Neko je umro ali je želeo da bude donor organa. Dobila sam život na dar, dobila sam novi bubreg. Ozdravila sam i ja i moja cela porodica.

Dve godine od transplantacije ostala sam u drugom stanju. Pila sam jake lekove ali uz Božju i pomoć mojih lekara na svet je stigao Miloš.

Bilo je tu puno strepnji ali vredelo je kad sam ga uzela u naručje. Međutim zbog svoje terapije nisam mogla da ga dojim. Više lekara smo konsultovali ali su se svi složili da dojenje nije dobro za moju bebu, zbog lekova koje pijem.

Toliko sam želela da ga privijem na grudi i da se povežemo na taj način ali nismo mogli. Ali verujte, ipak smo povezani na svaki mogući način. Ljubav između nas je nemerljiva a povezanost je tu od prvog dana.

Posle skoro 3 godine na svet je došao i Milošev brat Bogdan. Iste strepnje i ista želja ali opet ne, ne možete da dojite svoju bebu. Ali možete da je volite, mazite, čuvate kao i sve majke...

Dojenje jeste nešto najbolje za bebu, opet kažem, želela sam jako da ih dojim ali nisam mogla ... Mogla sam da im pružim ono što im najviše treba - ljubav koju moj suprug i ja osećamo i koja je svakog dana sve veća.