Jos pre nego sto se Vule rodio znala sam da zelim da dojim.Jos pre trudnoce zamisljala sam kakav ue to osecaj,kako je to biti tako povezan sa malenim bicem, kako je to kad si mu mama,kad si mu sve sto on zna,sto prepoznaje,sto poznaje.Onog jutra kad su ga doneli meni, jutro posle porodjaja,pamticu zauvek.Maleno bice koje skroz zavisi od svoje mame,od mene."Podoji ga", kaze mi zena u krevetu pored. Ali kako kad nemam mleka -odgovorila sam joj. A onda je posle polucasovnog mucenja da beba uhvati dojku, on poceo da sisa.Pazljivo sam osluskivala da li guta, da li uopste ide mleko. Ali taj osecaj,ta neopisiva povezanost, to da si nekome apsolutno sve,da si mu hrana,uteha,da si mu sve,taj osecaj kad beba sisa,jedan jedini,neprevazidjeni. Mucili smo se dugo,i on i ja.Uvucene bradavice,zutica,odvojenost od mene, nema mleka,mnogo mleka, izmuzavanje,ragade,mastitis,mnogo je prepreka bilo, ali uspeli smo.I nema lepseg osecaja od onog kad ga ujutru utesim, kada mi se najsladje nasmeje kada zavrsi sa sisanjem. A od mene nema srecnije na svetu tada.I taj sjaj u njegovim ocima govori vise od hiljadu reci.Moj Vule ima 3 meseca sada, spava celu noc,nije imao grceve, smeje se stalno i rucka samo mamino mleko i presrecan je.A mama jos vise jer obozava to sto je mama.